Piše: Saša M. Stajić, kolumna za portal Nova.rs
Danima najavljivana šokantna pres konferencija na kojoj će najmoćniji ljudi u ovoj državi, na čelu s predsednikom republike, pokazati fotografije toliko jezive da će roditelji morati da sklanjaju decu ispred ekrana TV prijemnika, ipak je održana u subotu uveče, u tzv. prajm tajmu.
Iako su očevi, ali pre svega majke te nesrećne dece koju su iskasapile zveri iz kriminalno-navijačkog klana Veljka Belivuka, danima apelovali da se monstruozne slike ne prikazuju, jer je za sve njih koji se i dalje nadaju da su im deca možda živa, tako nešto isuviše bolno, to se nije desilo.
Pobedila je potreba da se od ama baš svake stvari u zemlji napravi materijal podoban za (zlo)upotrebu u političko-marketinške svrhe. Sve što može da učvrsti ionako visok rejting vladajuće partije, koja tako nešto ima da zahvali liku i delu predsednika, biće (zlo)upotrebljeno.
Sva ta sila najvećih medija u državi koji su to što jesu zahvaljujući poniznosti izazvanoj egzistencijalnim strahom, takođe će biti (zlo)upotrebljena.
Kao roditelj dva maloletna dečaka danima sam imao ciglu u stomaku od tih fotografija, iako ih nisam ranije video (poput kolega bliskih vlasti koji se ne stide toga, nego se okolo hvališu). U meni je tinjala tanka nada da će pobediti očevi i majke u gospodarima života i smrti, da će pobediti ljudskost, da će čuti vapaje roditelja toliko očajnih da im je ostalo samo da mole i preklinju.
“Ja prosto ne mogu da verujem. Iz kože želim da izađem, ne znam kome da se obratim. I da nije moje dete u pitanju, o kome god da se radi, nisam za to. Šta treba, da mi poludimo od bola? Jedino ako je neko željan krvi i haosa. Ne razumem te ljude i ne razumem želju da se to pokaže, ne razumem uopšte tog koji iznosi to”, zapitala se majka jednog od te nesrećne nestale dece, dok je otac drugog poslao više nego jasnu poruku:
“Stvarno nije normalno, da li ti ljudi imaju i mrvu obzira? Ne želim nikom ovako nešto, ali neka se stave na naše mesto samo 10 sekundi, da samo pomisle da im nema deteta, pa da vidim njihovu reakciju”.
Može li, posle svega, iko da zamisli kako se osećaju otac i majka onog momka sa Zvezdinim tatuom na nozi, golog, ubijenog i izmasakriranog? Ili roditelji onog drugog, odsečene glave, za koga je ministar policije Aleksandar Vulin brže-bolje saopštio da je navijač Partizana? Da li su oni, kako reče ona majka par redova iznad, poludeli od bola ili su u sebi ipak našli razumevanja za “predsednikovu borbu protiv organizovanog kriminala”.
Krvi žedni tabloidi (a skoro svi su takvi u ovoj nesreći od zemlje) danima su pomerali dno kad je neljudskost u pitanju. U prokletoj želji da svaki naslov bude krvaviji od prethodnog, sve ne bi li ionako sluđenom narodu prodali još jedan “klik”, “kolege” su se na besraman način takmičile ko će sočnije pučanstvu prikazati “rad” onih koji poklaše tu decu, kao i ko će naći prikladnije opravdanje za političare na vlasti koji fotografije tog klanja koriste za sopstveni benefit.
Sve one vesti koje počinju sa “sklanjajte decu večeras, sledi nezamislivi užas”, do onih vesti koje sadrže imena i prezimena nesrećne izmasakrirane nečije dece, nisu ništa drugo do najneljudskija manipulacija patnjom nekih porodica. Krvava manipulacija. Svaki taj “klik” zarađen na nesreći i boli drugog definitivan su dokaz civilizacijskog poraza koji živimo svakodnevno, i to nema nikakve veze s političkom borbom ili borbom s kriminalom.
Uostalom, setite se bilo koje civilizovane zemlje u kojoj je ovako nešto moguće, a da se kliče demokratskom ili želi da pripada porodici pristojnih naroda. Tako je, nema je.
Ni tu ludilu nije bio kraj, nego se dan kasnije, opet u udarnom terminu u tzv. Hit tvitu, paradiralo sablasnim snimcima i fotografijama. Ovog puta u glavnoj ulozi Ana Brnabić, osoba za koju su neki možda mislili da spada u pristojnije u tom SNS okruženju.
I ne, gospođo premijerka, videti te fotografije nije bilo važno, niti je bilo potrebno, niti je imalo bilo kakvu svrhu osim one samo vama znane. I ne, borba za očuvanje Vučića na vlasti, ako je to najbitnija stvar na svetu, ne vodi se na taj način, već legitimnim načinima političke borbe, u šta odsečene glave nikad nisu spadale, niti će spadati.
Borba protiv kriminala, ako je pak o tome ovde reč, može biti efikasna i bez obezglavljenih tela u direktnom prenosu na svih 12-13 televizija koje imaju najveću gledanost. Nije dovoljno samo stabilizovati budžet, zidati puteve, mostove i pruge, nabaviti onolike vakcine, praviti kovid bolnice i uopšte, raditi sve ono čime se predsednik toliko ponosi u ovih devet godina na vlasti.
Ponekad je dovoljno samo biti čovek.
