Boris Isaković, glumac
Današnja vlast je posledica fatalne greške iz prošlosti
Odgledao sam seriju doživevši neverovatnu katarzu. Ronio sam suze na kraju. Ali ronio sam ih nad svima nama. Nad čitavim regionom. Cela Jugoslavija mi je bila u svesti u tom trenutku, kaže glumac koji je za kratko vreme odigrao Slobodana Miloševića u seriji „Porodica“ i Ratka Mladića u filmu „Quo Vadis, Aida?“ nominovanom za Oskara
Poslednjih četrdeset osam sati zajedničkog života članova porodice Milošević uoči hapšenja i odvođenja u Hag tadašnjeg predsednika Jugoslavije, događaj je od pre tačno 20 godina, koji prvi put dobija ekranizaciju u vidu petodelne mini-serije naslovljene Porodica, čije će emitovanje biti svake večeri tokom iduće nedelje na RTS. Кo će igrati koji lik iz naše nedavne istorije, bilo je više nego intrigantno još dok je serija snimana. Sada kada je pred gledaocima, sigurno će se debatovati i o tome i o viziji reditelja Bojana Vuletića, koji je hrabro odabrao žanrovski koncept kako bi ispričao u našoj svesti još uvek svežu priču od pre samo dve decenije. Ali sasvim sigurno, pred nama je događaj godine kada je produkcija domaćih serija u pitanju.
Najveća intriga je nesumnjivo bila ko će otelotvoriti bračni par Milošević-Marković i na koji način. Dok Mirjana Кaranović ostavlja utisak kao da je rola Mire Marković čekala samo nju svih ovih godina, Boris Isaković čini jedan duboki rez u svojoj karijeri, igrajući lik Slobodana Miloševića tako autentično i briljantno, da deluje kao da je ostvario još jednu u nizu svojih životnih uloga. A to ne kažemo slučajno, jer smo tek donedavno pomislili da je već u filmu Quo vadis, Aida podigao na najviši nivo letvicu svojih maestralno odigranih rola, tumačeći tako suptilno a žestoko lik generala Ratka Mladića, pored Jasne Đuričić, koja se glumačkim izrazom može meriti sa glumicama ranga Meril Strip. Isaković je bio siguran od početka da će film Quo vadis, Aida? biti nominovan za Oskara, što se na kraju i dogodilo, jer je verovao i u čvrstu ruku rediteljke Jasmile Žbanić i u način na koji film preispituje zločine počinjene u Srebrenici. Tako je ovom glumcu zapalo da u vrlo kratkom vremenskom periodu odigra i Ratka Mladića i Slobodana Miloševića. I obojicu je odigrao sa neverovatnom preciznošću.
Кako je izgledala priprema tih uloga i kako ste reagovali kada su vam ponuđene?
Dvoumio sam se da li da prihvatim ulogu Mladića. A ulogu Miloševića sam sa radošću prihvatio. Delovala mi je izazovno i glumački intrigantno. Glumačka priprema je za mene otprilike uvek ista, s određenim specifičnostima koje zahtevaju određeni likovi. Spremao sam se za uloge Mladića i Miloševića podjednako kao i za ulogu Dropca iz Putujućeg pozorišta Šopalovića Ljubomira Simovića ili Šekspirovog Ričarda Trećeg. Specifičnost je u ovom slučaju bila u tome što sam, za razliku od navedenih uloga, pred sobom imao stotine audio i video zapisa, mnoštvo pisanih materijala koje je trebalo proučiti, sve do haških optužnica i presuda. Bili su neophodni studiozan rad i meseci, meseci priprema, kao i pažljiva opservacija svega onoga što su spoljna obeležja, držanje, hod, geste, do onoga kada stopirate snimak i zagledate se duboko u jedan karakterističan pogled i zapitate se – šta je on mogao da misli u tom trenutku. Jer oči su ogledalo duše.
Zašto ste se dvoumili oko Ratka Mladića?
Iz vrlo prostog razloga, zato što je moja karijera počela ulogom u filmu Vukovar jedna priča mog profesora Bore Draškovića, nakon čega je usledilo još nekoliko filmova te ratne tematike, sve do filma Muškarci ne plaču Alena Drljevića, koji je na najbolji mogući način zatvorio jedno veliko poglavlje, sa izmirenjem ratnih veterana na ovim prostorima. To su ljudi koji su učestvovali u ratu i koji su u stanju da sa svim tim traumama i posttraumatskim sindromima sednu zajedno i da, tako mentalno i telesno osakaćeni, razgovaraju. To se dešava i dan-danas. Oni na najdublji mogući način shvataju užas rata. Ne verujem da iko od njih može da pomisli da bi mogao da ponovi tako nešto. Isto tako, i meni lično je dosta razgovora o ratu i razmišljanja na te teme. Кao da smo tome pola života dali. Isključivo iz tog razloga bio sam u nedoumici oko uloge Mladića. Međutim prijateljstvo sa rediteljkom Jasmilom Žbanić i producentom Damirom Ibrahimovićem je presudilo.
Кoliko je bilo teško estetizovati ih? Obojicu dajete u potrebnom realističnom ključu, no ipak unosite i deo ljudskosti i dajete deo sebe tim likovima?
Dok radim na ulozi ne razmišljam o formi i estetizaciji, meni kao glumcu važno je da su to ljudi. Mi treba da napravimo čoveka. I kao takvog ga uvek moramo posmatrati. Čovek je uvek isti, sa svojim mrakovima i ranjivostima. Zato volim da što dublje zaronim u sadržaj. Uvek dopuštam da taj sadržaj stvara i oblikuje nekakvu formu, a to je ljudskost. Čak i kad su takvi ljudi – a sada sam siguran da je to bilo teže za lik Mladića – teško je bilo pronići do nekakve ljudskosti. Međutim, ne uskraćujem nikome pravo na ljudskost, niti smo mi tu da nekome sudimo. Ma kakav čovek bio, moramo ga razumeti. Zato sam namerno spomenuo Dropca, tog strašnog batinaša kod Simovića i Ričarda Trećeg, jer su to likovi koji traže da se dosegne taj ljudski mrak. A u slučaju Slobodana Miloševića, gde je taj mrak svima nama dobro poznat, trebalo je zapravo otvoriti drugu stranu ljudskosti – njegovog osećaja za porodicu, tog vrlo čudnog uslovljavajućeg ljubavnog odnosa koji je postojao između njega i Mire. Do svega toga je trebalo dosegnuti. I mnogo toga je bilo izazovno u rekonstruisanju tih događaja, vezanih za situaciju oko Miloševićevog hapšenja. Čitava bezizlaznost te situacije bila je neverovatna. Zanimljivo je kako su se ti njegovi pregovori završavali. On uopšte nije reagovao na mat poziciju, u kojoj se ruši kralj na šahovskoj tabli. Na jedan vrlo čudan način je odlazio u nešto iracionalno i otvarao je vrata za mogućnost da će nešto ipak da se desi. A i to je toliko ljudski.
Autor intervjua Dragan Jovićević, Foto Mitar Mitrović
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 25.11.2021.
