Zoran Кesić i ekipa Njuz.net-a, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Posle 800 godina, Srbija je dočekala. Spomenik Stefanu Nemanji najzad je pušten u rad! Dobro... pušten je u stajanje... da budemo precizni.
Svečanost je upriličena u skromnom krugu od nekoliko hiljada ljudi, prigodan govor održao je, a ko bi drugi, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i sve je direktno prenošeno na nacionalnim frekvencijama, kako i dolikuje jednom svečanom otvaranju spomenika.
Građani ispred malih ekrana su, osim monumentalnog spomenika, mogli da vide i svečani početak novog talasa korone - nadajmo se da doktor Predrag Кon nije gledao prenos - ali nažalost mnogo toga i nisu mogli da vide, a što bi im upotpunilo ceo ugođaj. Nisu, na primer, mogli da vide da je baš te večeri pola Savske ulice bilo poplavljeno jer se na jednoj od cevi desila havarija, nisu mogli da vide ni da više semafora u okolini novog platoa uopšte ne radi, nisu mogli da vide da su pojedine ulice još uvek potpuno raskopane, a nisu mogli da vide da ni svi delovi platoa nisu završeni, već da je skockano samo ono što će se videti na kamerama. Sve bi to upotpunilo doživljaj i dalo kompletnu sliku, ali avaj, ne može se baš sve imati u životu.
Ako su ljudi toliko lenji da ih mrzi da dođu lično na jednu ovakvu svečanost, onda ni ne treba da vide sve nego samo ono što im se pokaže. A da su došli, mogli bi među prvima da isprobaju svetsku atrakciju. Dasku. Zlatibor je dobio gondolu koja povezuje centar Zlatibora sa vrhom Tornik, a Beograd je dobio dasku koja povezuje novi plato i staru železničku stanicu, tačnije ono što je ostalo od nje.
Onaj ko je došao na otvaranje, mogao je da prošeta daskom u dužini od oko dva metra dok razmišlja o suštini života i o tome da li je u pitanju neki novi arhitektonski trend ili su graditelji platoa samo u neimarskom zanosu zaboravili da je tu zgrada železničke stanice, došli do nje, shvatili šta su uradili i onda rekli: „Ma samo stavi jednu dasku, biće to okej“. U svakom slučaju, kada prođe nalet pandemije, očekujemo nalet Bugara. Кad vide dasku, ima da troše i po 600 evra dnevno u Beogradu, jer ovo zaista nema nigde drugde da se vidi.
I ne samo to. Daska kao način rešavanja arhitektonskih problema može da bude naširoko korišćena i ubuduće. Zamislite kada budemo počeli da pravimo metro. Gde zafali pruge, stavimo par dasaka i problem rešen. Na stanicama uopšte ne morao da pravimo nekakva ne znam kakva fensi stajališta. Dovoljno je da na svakim vratima imamo čoveka sa dve daske - kad se vrata otvore, on samo isuče daske i proturi ih kroz vrata, jednu za ulaz, jednu za izlaz. Efikasnije nego u Japanu! U budućnosti, ako ponovo bude krenulo da se kliza neko brdo na koridoru, daske mogu da se koriste i kao efikasni podupirači. Jeftinije je od skidanja delova brda, a verovatno i bolje radi, pošto se dosadašnje taktike i nisu pokazale preterano dobrim.
Mnogi su, naravno, odmah potrčali da ismeju dasku, ali to su maliciozne neznalice koje ne razumeju ništa. Ne razumeju da daska povezuje staro sa novim, povezuje vekove, i to bukvalno, i povezuje Beograd na vodi sa Beogradom na zemlji. Dok je još tu i dok najveći gradski neimar Goran Vesić ne završi s njim. A tada će jedan kraj daske ostati samo da visi zbunjeno u vazduhu, ne znajući kuda dalje.
