Vesna Mališić, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Ima jedan zanimljiv psihološki test koji ispituje pažnju. U tom eksperimentu ispitanici su zamoljeni da u brzoj akciji izbroje koliko su puta igrači u belim majicama dodavali loptu jedni drugima. Negde na sredini testa, čovek prerušen u gorilu ušetao je među igrače i stao u centar kruga a onda mirno, kao da ništa nije bilo, izašao iz kadra. Rezultati ovog istraživanja pokazali su da najveći broj ispitanika, fokusiranih na dodeljeni zadatak brojanja lopti, uopšte nije primetio gorilu.
I ako bismo ovaj eksperiment primenili na Srbiju danas, možda bismo mogli da se upitamo da li u šumi vesti, afera koje sustižu jedna drugu, istraživanja i neverovatnih otkrića, ekskluzivnih snimaka, tajnih presretnutih razgovora i sugerisanih zaključaka kojima smo zasuti, našoj pažnji izmiče gorila? I da li je, u stvari, smisao ovako moćnog menadžmenta upravljanja aferama, za kojima jure mediji i javnost, da se nikada ne pojavi celovita slika? Jer, nažalost, malo je verovatno da će se istinski probuditi pravna država, čak i kad se iza rešetaka nađu opasni kraci kriminalne hobotnice, dokle god ne budemo sposobni da uočimo gorilu.
Šta dakle vidimo, šta previđamo, a šta nam se pričinjava u ovim gotovo neverovatnim saznanjima koja u lakim potezima zaobilaze prave nosioce odgovornosti.
Gotovo filmski atraktivno deluje da Dijana Hrkalović, zgodna policajka, angažovana na posebno delikatnim zadacima, kakvi su bili izbori u Lučanima, slanje policije na tajni zadatak u Srebrenicu ili angažovanje specijalne jedinice OPA da na poslednjim protestima u Beogradu izazove sukobe kako bi ih diskreditovala, organizuje prisluškivanje predsednika države. Ona - koja se uvek pojavljivala na konferencijama za medije pored Nebojše Stefanovića dok je bio ministar policije i čije su veze sa kriminalnim vođama navijača bile javna tajna. Nismo dobili odgovor države i sistema o ovoj ozbiljnoj temi. Umesto toga upali smo još jednom u tabloidno trošenje afere, odnosno u eksperiment pomeranja pažnje. Pred zagonetkom s kim je sve od navijačkih vođa bila povezana preko svog bliskog prijatelja iz Žandarmerije koji je opet bio blizak s grupom Janjičari na čijem je čelu, dok nije ubijen, bio Sale Mutavi, što je indirektno dovodi u vezu i s grupom Veljka Belivuka - iz fokusa ispadaju ozbiljna pitanja koja se tiču odgovornosti policijskih, političkih i bezbednosnih službi koje su za sve to znale. A Dijana Hrkalović daje intervju u kome izražava divljenje i strahopoštovanje prema predsedniku Vučiću.
Onda kreće upiranje prstom (vidi test sa skretanjem pažnje). Objavljuje se fotografija direktora policije Vladimira Rebića sa utakmice, koja sugeriše njegovu povezanost sa kavačkim klanom i Veljkom Belivukom. Pa se ide dalje, potkrepljuje se to tvrdnjom tabloida da je izbegao da se zameri mafiji tako što je na dan njihovog hapšenja odbio da javno govori o akciji policije i BIA. Odgovarajući na optužbe, Rebić se branio da nikada nije sreo Belivuka i da nije sedeo u glavnoj loži sa njim nego pet loža dalje. Drama zabune upotpunjena je epizodom sa Tomom Zorićem, sekretarom Državnog veća tužilaca, u čijem se društvu u restoranu u Pančevu našao navijač Partizana Miloš Đukanović kada je uhapšen. Da bi se na kraju ostavilo otvorenim pitanje gde će konačno završiti priča o sedam snajpera koji su podešavali optiku prema predsedniku države na dan svečanosti otvaranja spomenika Stefanu Nemanji…
Ipak, samo ovih nekoliko kadrova iz stvarnosti pokazuje da se pred očima javnosti odvija ozbiljan kriminalistički film. Pa čak i ako nam se kao u eksperimentu pažnje, fokus pomera kao pokretna meta, a gorila izmiče, mogli smo i ovako poluobavešteni da primetimo da se baš neko lepo društvance skupilo na ovom setu. Visoki funkcioneri policije u vezi ili na vezi sa kriminalnim klanom i dilerima droge. Pripadnici BIA čiste tragove za kriminalcima. Predsednik države razgovara sa sumnjivim ljudima „na merama“. Direktor policije sedi u sporednoj loži dok vođa kriminalne grupe zavodi red iz glavne lože na stadionu. BIA uvek zna ko pravi raspored sedenja i odobrava ga radi bezbednosti štićenih lica. Jer BIA zna prioritete u Srbiji. I zna ko ih uspostavlja. Direktor policije strahuje za bezbednost, svoju i svoje porodice.
U svakoj normalnoj zemlji zbog ovoga bi pala vlada. I ovde bi možda palo bar pola vlade da zavet ćutanja ne počiva na nečistoj savesti.
