Dejan Ilić, tekst za Peščanik.net, 23.2.2021.
Da li je to vest kada „srpskog“ mladića prebije divlja horda u školskom dvorištu? A kada se to dogodi u dvorištu škole na Kosovu? A kada je prebijeni osamnaestogodišnjak sin političara iz redova stranke koja nije u koaliciji sa tamošnjom novoradikalskom Srpskom listom?
Pitanja su samo na prvi pogled jednostavna. Recimo, neka čitalac zamisli reakciju ovdašnjih medija, naročito takozvanih nacionalnih, da je mladića pretukla velika grupa Albanaca. A pre medija, recimo, neka zamisli Vučića: čitaocu je jasno, prvo bi se oglasio Vučić i zadao ton i takt medijima.
Dete iz ugla ovdašnjeg režima nepoćudnog političara sačekali su na izlasku iz škole i štanglama tukli juče oko podne. Vest kaže – njih tridesetak. Sinoć pak, Vučić je na svojoj mreži sa pratiocima podelio sliku iz vinskog podruma svog oca. Uz sliku stoji: ja se odmaram, pijem srpski chardonnay.
Zabavno je kako se od svinjarija Vučić sklanja u podrum, dobro, vinski podrum, bilo Macronov ili svoga oca. Pored toga, znamo kako novoradikali s Vučićem na čelu liju suze nad Vučićem juniorom zbog navodnog medijskog progona čija je meta tobože bio taj mladić.
Gde je nestala novoradikalska roditeljska solidarnost? I da li njen izostanak ima bilo kakve veze sa činjenicom da dete na Kosovu nisu pretukli Albanci? Ko ga je pretukao? Otac Sava rano jutros rekao je da su dečaka prebili – neljudi.
Drugim rečima, tukli su ga „Srbi“. Pa bi vest zapravo morala da glasi: srpskog mladića na Kosovu, u školskom dvorištu, prebili Srbi. Njih tridesetak. Kako se takva vest plasira na takozvanim nacionalnim medijima? Ne znamo, nismo je videli.
Umesto da budu solidarni sa roditeljem, novoradikali su se ogradili. Otprilike ovako: niko dečaka nije sačekao, bila je to dogovorena tuča. Da je bila dogovorena zaključuje se na osnovu objava na društvenim mrežama. A objava, jedna, glasi – „Seča šiptara. Ko preživi pričaće“.
To može samo u novoradikalskom umu – najavu prebijanja jednog mladića videti kao dogovorenu tuču. To što je Vučić dečakovog oca dan ranije nazvao izdajnikom, pa se tuča, to jest prebijanje najavljuje kao „seča šiptara“, u novoradikalskom umu samo su nebitni detalji.
Iz podruma, to izgleda kao najavljena tuča. Ali, u pravu je otac Sava:
„Dete je prebijano metalnim šipkama, bokserima, izbijeni su mu zubi, unakaženo lice, sve usred bela dana pred masom ljudi od kojih mu niko nije pomogao, bedno i sramno. Ovaj užasni zločin mora biti kažnjen. Ovi ljudi nisu Srbi, već neljudi.“
Zamislimo sada neupućenog stranca. On hoće da razume položaj Srba na Kosovu. Premisa jedan: albanske vlasti na Kosovu ugrožavaju srpsku manjinu. Premisa dva: novoradikalski režim iz Beograda hoće da zaštiti kosovske Srbe. Izvod: u ime opstanka na Kosovu, Srbi prebijaju Srbe.
Strancu bi se moglo reći – ne razumeš ti to, komplikovano je. Zaboravimo stranca. Uzmimo jednog Srbina sa Kosova. Na pitanje: od koga Srbi na Kosovu najviše strepe, on je odgovorio – od Beograda. Srbin se zvao Oliver Ivanović.
