Piše: Svetislav Basara
Bez obzira na to što je Srbija u svojoj novijoj istoriji (i u svim alotropskim modifikacijama) imala popriličan broj ustava - i što su svi bili dobri ili bar solidni - (eventualna) knjiga „Poštovanja ustava u Srbiji“ bi se zacelo našla na polici u društvu legendarnih knjiga iz prastarog vica s bradom „Italijanske junačke pesme“ i „Telefonski imenik Tirane“.
Prvi srpski ustav - jedan od dva razloga slavljenja Sretenja kao dana srpske državnosti - takođe nazvan i Sretenjski, bio je za svoje vreme avangardan, ali kratkovek. Potrajao je jedva mesec dana, a ukinut je na udruženu „insistenciju“ Otomanskog carstva, Habzburške monarhije i Ruske imperije, koje su u ustavnosti videli „rasad francuske revolucije u turskoj šumi“.
Pitanje je, međutim koliko bi poživeo i da nije bilo pritisaka spolja.
Srbija je u to doba bila vazalna otomanska kneževina, sa statusom približno istovetnom statusu „manje od nezavisnosti, više od autonomije“, koji je Koštunica uzalud pokušao da namentne otcepljenom Kosovu.
Ono što je uprkos kratkovečnosti Sretenjskog ustava bilo bitno jeste da je to bio zamalo uspeo pokušaj ustavnog ograničavanja samovlašća knjaza Miloša, kome samovolje što se tiče nijedan potonji srpski tirjanin neće moći ni da prismrdi, a zbog koje su mnogi ondašnji Srbi zažalili za dahijama.
Ako ostavimo po strani preambularna bulažnjenja, ni današnji ustav Srbije uopšte nije loš. Ono što je loše - i što je razlog zbog koga Srbiji tradicionalno loše ide - jeste to što i sada i u svim prethodnim vremenima u Srbiji uvek ima ljudi i stvari koji stoje iznad ustava i time ga čine nedelotvornim, jer gvozdeno pravilo glasi: ustav (zakon) koji ne važi za sve ne važi ni za koga. Tačka.
Čak mi i bliski prijatelji prebacuju da se ponavljam, ali nastaviću da se ponavljam. Dakle po stoti put: opozicione i euromahalske primedbe na Vučićevo nepoštovanje ustava bile bi mnogo utemeljenije - a može biti ih ne bi ni bilo - da prethodna vlast sa Tadićem na čelu nije dopustila Koštunici da se stavi iznad ustava i zakona i blagoizvoli neodazvati se na poziv državnog tužibapstva (ili kadiluka).
Što reko moj omiljeni kontrarevolucionar Žozef de Mestr: „Prestup nužno vodi u sledeći prestup“, ali istini za volju, nisu Tadić i Koštunica bili prvi ustavoprestupnici, nego dvojica u dugom nizu.
Odgovoriti na pitanje od 1.000.000.000 sendviča - zašto u Srbiji, koja je još 1835. (makar i nakratko) dobila odličan ustav, ustavnost nikako da „zaživi“ ni u XXI, krije se u sklonosti ka magijskom mišljenju i preovlađujućoj običajnosti, karakterističnoj za plemenske i pretpolitičke zajednice.
Ovako dakle. Svejedno koliko se dobar i slobodarski ustav napiše, on neće delovati magijski s polica na kojima skuplja prašinu, nego će delovati iskljuičvo ako mu se svi potčine.
E, samo tada se mutna reka ljudskih stihija i strasti kako-tako kanališe i stvari krenu u koliko-toliko dobrom pravcu. Ne pre.
