Piše: Svetislav Basara
Nije odsustvo konteksta ekskluzivni problem „Dare iz Jasenovca“, to je temeljni problem našeg društva (svih vremena), teško rešiv problem zbog koga se novija srpska istorija svodi na neprekinuti niz uglavnom katastrofalnih posledica.
Pitanje od 1.000.000 sendviča je: da li su se baš sve srpske katastrofe morale dogoditi? Takozvana patriotska inteligencija, mislioci tzv. srpske misli i arhijerejstvo SPC smatraju da je to neizbežno jer smo mi „mnogostradalni narod“. Moja, međutim, neznatnost, uverena da su biografije i istorije rezultat slobodnog delovanja/nedelovanja pojedinaca i društava, a ne kismeta, smatra drugačije.
Svake ćete, recimo, godine o godišnjicama šestoaprilskog bombardovanja Beograda čuti donebesne jadikovke i kukmavčenja nad uništenjem Narodne biblioteke, kojim je Hitler, je li, bio naumio da zatre „naše biće“ i spali naše „kolektivno pamćenje“, ali se do pre tri godine, osim moje neznatnosti, niko (bar ne da znam) nije zapitao - zašto književni fond NB nije blagovremeno izmešten i pohranjen na sigurno mesto, jer je posle rata napraviti novu zgradu, dočim su spaljene i zauvek izgubljene.
Evo i pitanja od 1.000.000.000 sendviča - ima li u toj katastrofi i naše, ne samo Hitlerove krivice? Da li je bombardovanje Beograda došlo baš kao grom iz vedra neba? Uopšte nije. Crnjanski već 1939. godine u „Embahadama“ piše da je rat neizbežan i da Jugoslavija neće moći da ga izbegne. Idemo dalje. Nekoliko dana pre bombardovanja - i posledičnog uništenja NB - vojni ataše kraljevske ambasade u Berlinu, pukovnik Vauhnik, šalje u Beograd strogo pov. depešu u kojoj je naznačen ne samo dan (šesti april) nego i tačan čas početka bombardovanja.
I šta? Na isti taj dan i u isti taj čas ondašnji On Visoki, đeneral Simović - udaje ćerku. Da li je Simović bio lud? Ne. Samo je, poput svih ovdašnjih Njih Visokih (čast vrlo retkim izuzecima), umesto o državnim poslovima i dobrobiti građanstva, brinuo o poslovima i dobrobiti sopstvene guzice.
Šta je (i gde je) zakazalo? Da li mu Ministarstvo spoljnih poslova nije poslalo Vauhnikovu depešu, ili (verovatnije) Simović depešu nije pročitao, jer da jeste, možda bi i naredio da se bibliotečki fond izmesti, kažem „možda“, jer uopšte nisam siguran - naprotiv, skloniji sam da pomislim suprotno - da bi to naredio sve da je depešu i pročitao jer ovdašnje državotvorce, đeneralitete i generalitete savršeno boli dupe za biblioteke.
Idemo na jasenovačku tragediju. Ona, doduše, jeste bila neizbežna, ali uopšte nije morala biti toliko masovna i tako krvava. Videćemo kako i zašto. Nije, naime, bila nikakva tajna kakve su Pavelićeveve namere i na koji način namerava da reši „srpsko pitanje“. Dugi niz godina to nije bila tajna, ali tokom svih tih godina NIKO u Srbiji prstom nije mrdnuo da napravi neki plan za dan posle TAKOĐE PREDVIDIVE kapitulacije. Prekardaših. Nastavak konceptualizacije u sutrašnjem broju.
