Piše: Svetislav Basara
Za razliku od Jermena, koji su gotovo istrebljeni 25 godina pre Jasenovca, hrvatski Srbi nisu bili goloruki građani drugog reda u Otomanskoj imperiji, nego pripadnici većinskog naroda u zemlji u kojoj su njihovi sunarodnici zauzimali sve vodeće pozicije u vojsci i policiji.
Jeste ta zemlja u rekordnom roku kapitulirala pred najezdom Vermahta, ali ako se već znalo kakvi su Pavelićevi planovi - a on ih nije ni krio - zašto se pre kapitulacije niko u Srbiji nije setio da preduzme neke mere za sprečavanje neminovnog pokolja i zašto, ako ništa, Srbima iz Hrvatske i Posavine nije bar podeljeno oružje da se sami suprotstave ustaškoj hordi.
Sad će glasovi iz Kitaj-Goroda da zagraje: ali kako bi se neobučeni seljaci mogli suprotstaviti organizovanoj vojnoj sili? Vrlo lako. Ustašku „zastrašujuću i obučenu vojnu silu“ nisu sačinjavali vojnici Legije stranaca i pitomci za Vest Pointa, nego s koca i konopca skupljeni seoski đilkoši, kelneri, šloseri i prigradski lumpeni koji su hrabri samo pred nemoćnima i nenaoružanima.
Ono što nisu znali - ili nisu hteli da znaju - nacionalni stratezi iz Beograda, znao je otresiti dalmatinski pop Đujić, koji je još sredinom tridesetih, neposredno posle atentata na kralja Aleksandra, videći kuda stvari idu, stao sakupljati oružje i organizovati paravojne jedinice.
Sad će zagrajati glasovi iz Euromahale: ali pop Đujić je bio četnik, sarađivao je sa okupatorom. Ma je li, bogati. Ko bi očekivao od jednog popa da formira četnički odred, a ne anarhističku brigadu. Đujić je, fakat, sarađivao sa okupatorom, znao je da pripuca i po partizanima, ali bitno je da u Severnoj Dalmaciji i delovima Zapadne Bosne nije bilo nikakvih Jasenovaca i Gradiški, i ne samo da nije bilo masovnih pokolja nego ustaške postrojbe nisu mogle ni prismrdeti na teritoriju pod Đujićevom kontrolom, a kad bi pokušale da prismrde, prolazile su kao bose po trnju.
Pri svemu tome pop vojvoda Đujić nije imao na raspolaganju divizije nego 350 (i slovima - trista pedeset) naoružanih ljudi. Pisac hoće da kaže da se mnogo može kad se hoće i naročito kad se stisnu muda.
Ali sa druge strane, zašto bi beogradske vlasti i nacionalni stratezi priticali sabraći iz Hrvatske u pomoć ‘41. kad im nisu pritekli u pomoć ni ‘95. Premotajmo film. Beogradski nacionalni stratezi su početkom devedesetih nahuškali hrvatske Srbe na pobunu i stvaranje raznoraznih SAO Krajina, da bi ih potom nahuškali da odbace plan Z4, koji je predviđao ono što je Koštunica uzalud nudio Albancima - manje od nezavisnosti, više od autonomije - da bi se na kraju, kad je hrvatska vojska krenula u akciju proterivanja (i mestimičnog ubijanja) Srba, napravili ludi i da bi, na kraju svih krajeva, preduzimljivi Srbi iz Srbije kolonama izbeglica iz Hrvatske prodavali flašu vode za pet maraka.
Ono što Paveliću nije uspelo ‘41 - da Hrvatsku očisti od Srba - uspelo je Tuđmanu uz prećutnu asistenciju Miloševićevog režima, a nama je preostalo samo da se češkamo po glavi sve dok se jednoga dana ne zapitamo da li baš sva zla ovog sveta dolaze odnekud drugde, a ne iz nas samih.
