Piše: Svetislav Basara
Ovaj klan Belivukov je zaista opasan na nivou zemunskog klana, znači spreman na sve. Možda su bili spremni i na neki novi 12. mart“, tako je napisala (ili izgovorila) novinarka televizora N1 Jelena Zorić i momentalno, kako to kažu tupoumne novindžije - „zapalila društvene mreže“.
Stale su da pljušte optužbe za „izdaju“, „prodaju“ i „pinkizaciju“ N1, a postavilo se i pitanje od 1.000.000 sendviča - da li je Jelena Zorić u srodstvu sa javnom tužibabom Zorić Tomom, stanodavcem jednog od istaknutih operativaca Nevoljine nevladine organizacije. Što rekli Francuzi - Srbija par lui meme. Nesporna je činjenica da Vučićeva propagandna mašinerija svaki čas otkriva zavere za Visoko Ubistvo - što stvara ubistvenu inflaciju, ako razumete šta hoću da kažem - ali je još nespornija činjenica da atentati na srpske vladare - u rasponu od knjaževa, preko kraljeva, do premijera - nisu paranoična projekcija, nego imanentna opasnost, takoreći nepisano pravilo.
Prelistajte srpsku istoriju od 1804. do 2003, pa ćete se uveriti da je u proseku svaki drugi srpski vladar napustio ovaj svet takozvanom neprirodnom smrću. Karađorđe je ovaj svet napustio bez glave, njegov sukcesor, moj omiljeni srpski tirjanin Kodža Miloš, imao je privilegiju da umre u krevetu, ali već njegov sin knjaz Mahailo nije bio te sreće.
Mihailov naslednik kralj Milan takođe je umro prirodnom (mada preranom) smrću, dočim je njegov sin, kralj Aleksandar, dušu ispustio na krajnje neprirodan način (okolnosti poznate redakciji). Kralj Petar - koji se okoristio atentatom na Aleksandra - umro je u toplini doma, njegov pak sin Aleksandar poginuo je u atentatu. (Neki cinik bi rekao da srpski vladari imaju beneficirani životni staž.)
Budući da su nakon Đinđićevog streljanja dva potonja srpska vladara, Koštunica i Tadić, izvukli žive glave - što je istorijski presedan - Visoki Vučić je razložno dokonao da mu ubistvena statistika ne ide naruku i otuda nije čudo što je neprestano na oprezu, doduše, mnogo oprezniji u novinama i po televizorima, nego u pojavnom svetu po kome se povazdan švrćka poprilično nezaštićen. Bar vidljivo.
Sve bi u Srbiji bilo mnogo bolje, srpski vladari bi bili mnogo bezbedniji - a i mi zajedno sa njima - da je posle streljanja Zorana Đinđića - umesto što se stvar završila utamničenjem pucača i logističara - sprovedena temeljna istraga o političkoj pozadini atentata.
To uopšte nije bila nemoguća misija, ali je uzmanjkala famozna „politička volja“, koja u tom trenutku nije bila u Vučićevim rukama. Onaj u čijim je bila - takozvani Tadić - nije ni pomišljao da se upusti u taj posao, delom iz (ne sasvim neosnovanog) straha da bi mogao završiti kao Đinđić, delom da se ne bi zamerio slavskoj čaršiji, delom pod pritiskom peticije grupe „patriotskih intelektualaca“, koji su Prvoosumnjičenom izboksovali status Nedodirljivog.
