Piše: Svetislav Basara
U Danasu od srede, moj brat po džaba krečenju, sociolog Zoran Gavrilović osvrnuo se na onomađašnje Famozno u kome sam - na osnovu uvida u BIRODI-jevo istraživanje javnog mnjenja - izrazio zdravu sumnju u kapacitet ovdašnjeg „ljudskog materijala“ (svih boja) da se organizuje kao politička zajednica slobodnih građana čije će odnose regulisati sila ustava i zakona, a ne čvrsta ruka nekog od samodržaca (legion im je ime).
Gavriloviću je nada veća od sumnje, meni je sumnja veća od nade, a svakodnevni događaji samo dolivaju dodatno ulje na vatru mog skepticizma. Uzmimo recentni primer. Na dan Sretenja Gospodnjeg, u pravoslavnoj javnosti poznatijeg kao Dan srpske državnosti, predsednik Republike Vučić je novinarki N1 Jeleni Zorić uručio srebrnu medalju za posebne zasluge.
Budući da je Zorićeva medalju - ju, ju, ju - primila, bilo je očekivano da će u Euromahali nastati grdno ibretenije i moralna panika, a da će se, kako to kažu novindžijski tupoumnici, „društvene mreže zapaliti“. Šta se (i kako se) prosertvitovalo, nije od važnosti za našu priču, koga interesuje, nek se obavesti, važno je napomenuti da se među kolegama i javnim ličnostima našlo i podosta onih koji su ustvrdili da u primopredaji medalje nema ničeg nemoralnog i zazornog. Odnos kao u BIRODI-jevom istraživanju - 8 (protiv primanja) 2 (za).
Sledi pitanje za Gavrilovića, a posredno i za sve ostale. Da li „zaslužuju“ bolju državu (pitanje je da li zaslužuju i ovakvu) duduci i prdare koje od drveta - Vučića ne vide šumu - državu, koja je, istini za volju, slabo vidljiva, ali koja bi uskoro mogla postati dibidus nevidljiva, a onda kom opanci, kom obojci.
Idemo dalje. Nisu li pomenuti duduci i prdare zaslužili upravo ovakvu državu - lično mislim da su zaslužili i goru - ako se opsetimo da su isti ti (minus pomrli plus novostasali) kao pomahnitali urlikali na Zorana Đinđića, koji je glavu izgubio u donkihotovskom pokušaju da ovo plemensko mačije jebalište transformiše u političku zajednicu slobodnih građana.
Idemo još dalje. Kakvu li su državu očekivali duduci i prdare kad su 2012. u glasačke kutije ubacivali bele listiće i glasali za Tongu Nikolića ne bi li „kaznili“ Tadića & Co, koje bi sada da vrate na vlast, a da pritom dupetom ne mrdnu, samo da bi - ukoliko bi im to nekim hokus-pokusom pošlo za dupetom - stali da urliču na novu-staru vlast.
Iz napred priloženog isečka naše novije istorije proizilazi da osam od deset BIRODI-jevih građana Srbije naprosto ne želi da prizna autoritet bilo kog ustava, zakona i bilo koje države - a bilo ih je tušta i tma i nijedna im nije valjala - koji im ne ispunjava sve vlažne snove. Krajnje pojednostavljeno rečeno - osam od deset građana Srbije intimno želi da živi u Zemlji Dembeliji, pa budući da to nije moguće, mora da živi u zemlji Srbiji ovakvoj kakva je. Oduvek. Možda i zauvek. Naravoučenije. Kad se od drveta ne vidi šuma, sve se pretvori u šumu, a zna se da šumom gospodari onaj šumar iz vica.
