Zoran Preradović, tekst za nedeljnik ''NIN''
Кada je pre skoro pet godina tadašnji premijer Aleksandar Vučić kazao da država trenutno nema snage za borbu protiv huligana, jer je za tako nešto potreban društveni konsenzus, zazvučalo je groteskno. Izgledalo je kao da se država suočava s ozbiljnim okupatorom i da su se opredelili za taktiku gerile u borbi protiv brojnijeg i mnogo bolje naoružanog neprijatelja. E sad, kada je onomad pukla vest da su uhapšeni Veljko Belivuk, vođa jedne od Partizanovih navijačkih frakcija, i njegovi saradnici koji se sumnjiče za ubistva, posedovanje droge, oružja i pokoje gajbe piva, Vučić je dramaturgiju ovog događaja začinio opštom pojmovnom zbrkom. U čemu se ona sastoji?
Najpre, s kim je postigao konsenzus - sa samim sobom, partijskim kolegama s preteškim bagažima ozbiljnijih afera, sa strancima, sa DEA - američkom agencijom za borbu protiv droga...? Izvesno, sa srpskim društvom nije. Jer da jeste, i to je ono što čitavu stvar čini grotesknom, nikako se ne bi moglo dogoditi da Velja Nevolja sedi u loži Partizanovog stadiona s kompletnom upravom kluba, još manje da mu Veljina ekipa bude neformalno obezbeđenje na inauguraciji ili da ih tokom letošnjih protesta upotrebljava za prebijanje građana. Ili da nešto ranije nemo posmatra kako uprava Partizana odlazi na sahranu Aleksandru Stankoviću, Saletu Mutavom, ubijenom Belivukovom prethodniku, a da fudbaleri i košarkaši ovog kluba budu primorani da na prve naredne utakmice izađu u majicama s likom ubijenog kriminalca.
Pitanje šta je „pošlo po zlu“ za obe strane govori sedam jezika. Ostaje da vidimo da li je Vučić namerio da ispuni obećanje o borbi protiv organizovanog kriminala ili je Nevolja počeo da pravi takva sranja koja su u kontekstu veza s vlašću postala rizična po rejting, pa je ritualno žrtvovan, ili je pak pritisak afera poput Jovanjice i Кrušika postao nepodnošljiv do mere da se makar nakratko morao zatrpati nečim drugim. Nevolja za Vučića je što Nevolja nije imao nikakve veze s marihuanom na poljoprivrednom dobru, niti s oružjem iz Кrušika. I njih nije moguće ukloniti bilo kakvom kiselinom.
Posebno tragikomično izgleda onaj deo u kome je policija pronašla bunker Nevoljine ekipe na stadionu Partizana o kome, razume se, uprava pojma nije imala. Nije tajna da u klubovima sede političari koji nisu nosioci nekih uzvišenih moralnih vrlina, a nasilje, kriminal, droga, procenti od prodaje i reketiranje igrača postali su deo lokalnog sportskog folklora. I da se ne lažemo, to svi odavno znamo. Opet, klubovi su u pakt s đavolom ušli odavno i sad bi najradije iz njega izašli, ali ne biva, jer ih je u taj limb ugurala država ne pokazujući uopšte nameru da ih odatle čupa. I baš tu je nevolja i za režim i Vučića. Dakle, preko klubova čije uprave aminuje država, huligani, ubice i dileri su se legitimisali kao ozbiljan politički faktor. Učešće u ratovima, prevratima, protestima, prebijanje političkih neistomišljenika učinilo ih je poželjnim partnerima u prljavim poslovima. Jer tamo gde država nema politiku osim nasilja, logično, vodi je onaj ko je prvi dograbi. I kome je dopušteno.
A da čitava priča izgleda još mučnije u sve je upleten i snajper kojim je, prema rečima ministra policije Aleksandra Vulina, trebalo da bude izvršen atentat na predsednika Vučića. Ako se za to znalo, a sam Vučić tvrdi da je imao informacije da je moguće da se tako nešto dogodi na otkrivanju spomenika Stefanu Nemanji, postavlja se pitanje zašto je i sebe i okupljene građane izložio smrtnoj opasnosti? A ono što jeste mučno je narativ koji potencira i zloupotrebljava traumatično iskustvo iz bliske prošlosti, kada je ubijen Zoran Đinđić. Moguće da bi takva patologija kod nekih i prošla da nije jedne sitnice. Dreka koju je Vučić podigao neće ga učiniti Đinđićem.
I naposletku, samo zlonamerni će reći da nije dobro što su Nevolja i njegova ekipa iza rešetaka. Baš kao što samo ostrašćeni ili interesno povezani neće priznati da je država znala za sve ovo. A na Vučiću je da vidi ko je to iz njegove ekipe flertovao s Nevoljom. Osim što je nevolja što bi to ličilo na pisanje optužnice samom sebi. Jer, svejedno je – ko god to bio, Vučić će se sresti sa izvrnutim ogledalom svih zasluga koje je sebi prisvojio.
