Piše: Čedomir Petrović, reditelj i dramski umetnik, sin Miodraga Petrovića Čkalje
Kolumna za dnevni list ''Danas''
Jednom, pred kraj, rekao sam ocu – Ti, Mile, imaš najveću nagradu na svetu… Kao što bih i danas rekao Đoletu.
Ti, Đole, možeš u svako doba godine i dana i noći zakucati na vrata bilo koje kuće u nekom makedonskom zabačenom selu ili na kraljevskom Cetinju ili u Hrvatskom zagorju, Dolenjskom i Gorenjskom u Sloveniji, Mostaru, Sarajevu, u Somboru il’ na nekom od vojvođanskih salaša, Šumadiji blagorodnoj…
Možeš u gluvo doba noći il pred zoru zakucati i svako će ti otvoriti vrata i obradovati se kao najbližem rodu svom i izljubiti i ponuditi rakijom i vinom i podeliti sa tobom večeru i prostrti svežu posteljinu i zadržavati da ostaneš još dugo i pratiti u zavežljaj malo hrane za usput…
Mali broj ljudi može imati takvu nagradu.
Pored mog oca, dodeljujem ti, Đole, tu nagradu, u ime svih onih generacija koje su te volele i poštovale i imale ista osećanja prema tebi.
Pri rođenju pitali su Žaka Brela da li hoće da ostane u Belgiji ili da se preseli u Srbiju? Odgovorio je da će se za dvadesetak godina pojaviti tamo jedan Đole i da mu je sigurnije da ostane u Belgiji.
Napadali su te bedni, loši ljudi, koje obraduje i zasmejava pogrebna muzika. Oni se najslađe najedu i napiju na daćama. Požališ takve ljude.
Nije te bila vredna ova zemlja.
