Piše: Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 16.2.2021.
Učini nešto, gospodaru, vidiš šta rade?! Raspomamilo se to, raspustilo se, izgmizalo, najelo se i prejelo. Poajgirila fukara pod tvojom bezgrešnom vodećom rukom! Evo je, banda sebi stvara bandu usred naše bande, pohapsi ih šta čekaš, zadnji je čas. Ako to ne učiniš, oni će pozatvarati nas. Moj si pripravnik u advokaturi, to je zanat najstariji! Jedini si kralj na svetu koji je učenik svoga sluge od koga je sluga naučio sve, poslušaj moj vapaj, inače odosmo svi u 3LPM. Posebno ja a naročito ti.
Moguće je da ovaj uvodni pasus bude dobar prepev potresnog pisma, koje je Vladimir Đukanović, Suslov SNS-a i đavolov advokat, uputio svom voljenom ili omrznutom gazdi, još se ne zna šta mu misli. Možda želi da ga spase opomenom, ili uništi laskanjem. Ili da sebi očuva prostor za bežanje, koristeći kvantaško lukavstvo: hvalim te opomenom, kudim te pohvalom. Držim se na tvom kukavičluku, moja prostačka alhemija te može učiniti hrabrim, od nakaze umem da napravim Apolona.
Ne znaš ko sam, mogu da budem šta želim jer nisam niko. Kao ni ti, to što smo obojica nitkovi, čini nas moćnim. Pročitaj moje pismo bar dva puta, hapsi dok još nisu iskovane lisice za tebe. Oni koji ti rade o mudroj glavi, sede ti uz koleno, neki od njih nasadili su se i u krilo, zar ne osećaš?
Samo na prvi pogled Đuka sme da se obraća svecu tonom lažnog jeretika. Đuka je savest stranke, prva straža i poslednja odbrana, izvor jezika omraze koji ublažava glupom žovijalnošću. On se nije uplašio za stranku, koja se već premetnula u bandu, niti za smešno božanstvo kome se obraća tražeći spas od njega samog. Boji se da posle svega nema gde da ode, niti kome da se obrati. Teško da će bilo ko imati razumevanje za nekoga ko je bio Đuka, za nešto tako nepojmljivo nema opravdanja.
Upravo zbog toga Đukanović rešava enigmu pokušajem da stvori još zagonetniju, zataška sve šta je bilo pre i još jeste, negira uzroke i posledice i napravi sebe novog. Tako bi probao da u nešto časno, čisto i prijatno za gledanje prefarba svoga tvorca. Takvo malterisanje više nije moguće i Đukanović je već shvatio da otužni apel udara u prazno, a da u njegov tunel niotkuda ne prodire tračak svetlosti.
Pismo je nastalo u potpunoj tami, uz poruku koja se njegovom autoru omakla kao servilni dar: ti si Gospodaru čist, izvan svakog zla, banda koju si dojio i negovao odrodila se od tebe. Ne znam da li je ona suviše moćna a ti suviše mlitav, ali tvoja anđeoska priroda mora da bude odvojena od nezahvalne dojenčadi, tako što ćeš strpati u srpski Tauer njih i sve koji nisu pazili na njih. Ali i ovo: nisi više onaj koji si bio. Ja ti nudim spas ili potonuće. Možeš da nestaneš i udaviš se sam, ali u mom društvu, čak i ako se ne izmigoljimo sve može da bude lakše. To ti nudim, pa vidi.
Sve do ovog mesta zabrinuti Đuka bi mogao da se prikaže kao posebno budni stranački nasilnik i iznenadni mudrac, koji je sebe pretvorio u izvor ideja za spasenje.
Ali, ma koliko bio glasan u odbrani svoje podaničke konfuzije i pokazivanju nepostojeće hrabrosti, Đukina glava kao takva, samo je poslužila kao zgodan relej za reemitovanje poruke. Nju je naime uputio onaj kome je upućena.
Vladaocu je potrebna odrešita podrška za neke čistke, pre svega u neposlušnim mafijaškim ograncima stranke. Tu podršku ne može da dobije, upravo zbog teških obračuna unutar sekte. Homogen se nije raspao oko političkih koncepcija, njih nema ili su postale sasvim nevažne, nego u podeli plena. Može se videti da mnogi od više desetina kumova nisu zadovoljni kako se rukovodi kartelom, niti je vođa kartela očaran tako opasnim kumstvima. Kumovi vide da je postao mlitav i strašljiv, i da gramzivoj Familiji dopušta sve. Ali, još je opasan. Može se očekivati da neko od njih zatekne konjsku glavu u postelji. Ili čak svoju u kiselini, u Srbiji se gine na sve strane, ponovo je glava jeftinija od metka.
Đukino pismo ima bar dva preteća nivoa: prvi je, banda se otrgla, radi šta hoće, ako se ne trgneš, Kume broj 1. odosmo svi u provaliju.
Drugi: ne hapse organi vlasti, jer njih više i nema, nego samo onaj kome Đuka piše sa toliko iskvarenog patosa. Sve puščane, mitraljeske i topovske cevi samo su u jednim rukama, svaka najgora odluka dolazi samo iz jedne glave. Hapsi samo jedan! Ali, ništa od toga nije večno, sve može da nestane za tren. Zato je sluga poslao pripravniku ono što mu je pripravnik poslao da potpiše i postupi kao sluga.
Đukanović, koji je jednom bio vođa bakljade po beogradskim krovovima, a nosioci vatre behu gospodarevi banditi sada izvan milosti, dobio je mnogo ozbiljniji posao. Đilas i Boško više nisu pretnja. Treba razbiti bitange iz svojih redova. I šta ostaje posle toga? Osim njih tamo nema nikoga.
Opozicija, nepovratno izgubljena u vremenu, tek se dogovora o poštenom dijalogu sa satanom. Režim ruši sam sebe u nestišljivoj mafijaškoj metastazi. Pismo je samo smradni svedok raspada za istoriju koja će se nastaviti kao hronika duge agonije.
Sve ovo što se stropoštava, zasad postepeno ali sigurno, sve važne uzburkane fekalije, glib, crvi, pijavice, svi paraziti, sablasti i nakaze, svaki Osmi putnik zarobljene Srbije – sve to pada pravo na nas.
