Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 5.2.2021.
Videli ste Vulina juče. Maršal Žukov je bio skromniji od njega kad je osvojio Berlin. A ovaj je uhapsio Nevolju i bio na granici ministarske ekstaze. Neće ovde biti novog Zemunskog klana!
Naravno, niko nije jači od države, a ona se brani Vulinom kome su dopustili da u ime njene legitimne sile izgovara besmislice. Tako on govori, to je najviše što može. Njegova leksika i nečista biografija uvek su u neskladu sa stanjem stvari i niko tu ne očekuje sklad.
Možda je istup policajnog ministra bio deo pučke zabave, ili samo preludij za nastup vodeće zvezde. Vlada je obeležila prvih sto dana postojanja i položila račune svom tvorcu. Neki su ministri dobili prekore, neki pohvale, u celini, to je tim koji donosi napredak i radost. Ana, svaka čast, samo tako nastavi! Ana je blago pocrvenela i rekla: hoću šefe.
No ipak, hapšenje „organizovane kriminalne grupe“ jeste tema dana. Nismo saznali šta sve predsednik zna, ali ono što je rekao javno, jeste novi izvor opšte nesigurnosti. Nestajali su ljudi, odsecane glave i delovi tela. Bilo je komadanja i rastvaranja u kiselini. Otmice, iznude i promet opijata, samo su uslov za terapije nestajanja.
Setimo se onog veseljaka, koji je posle neke utakmice pred kamerama javnog servisa urliknuo: Vučiću Pederu! Ma kako skaredna, to je bila poslednja opaska na račun Vladaoca izrečena tamo, koja nije bila bljutavi panegirik.
Posle toga, navijačke horde su postale odane, njihovim horskim rečnikom su se bavili batinaši. A oni su ih dresirali. Vođe čopora su vodili poslove, zato su i bili vođe. Sukobi među navijačkim grupama stavljeni su pod kontrolu, a rad u podzemlju postao je legalan.
Predsednik, kao navijač Zvezde, uz pomoć huliganskih trupa postao je omiljen i kod Partizanovih Janjičara (sa ’nj’ naravno). Posle ubistva Aleksandra Stankovića (Sale Mutavi), Janjičare je nasledio Veljko Belivuk. Isti taj Nevolja je kasnije formirao grupu Principi.
Moćna žena u MUP-u, Dijana Hrkalović, bila je prilično bliska sa Mutavim, i teško je podnela njegovu smrt. Kao i tadašnji ministar policije, Neša iz Beograda, kao i čitav vrh režima, uostalom. Njegova smrt mogla je da naruši rovitu navijačku stabilnost i lojalnost nekadašnjem huliganu.
Veza vrha policije sa ubilačkom verzijom kriminala, nije uzdrmala nikoga. Niko nije tragao za prljavim značkama u MUP-u. Oni sa čistim biografijama (Slobodan Milenković, na primer, inspektor koji je uhapsio Koluviju) provučeni su kroz disciplinsku torturu i ućutkani. Dijana je iz ministarstva otišla možda sama, a možda i po nagovoru svog moćnog mentora. Njena pamet nije sporna, ko zna šta sve jeste. Lako je odbranila doktorat iz psihologije, ali ne na Megatrendu. Nepoznati su njeni putevi. Malo je verovatno da je ona bila preterano bliska sa jednim Veljom Nevoljom, nije to ista klasa.
Ali, po tvrdnjama vladinih tabloidima našla se na istoj strani sa njim i ostalima koji su navodno prisluškivali Vučića i njegove bližnje, a navodno je stekla moćne prijatelje u vodećim crnogorskim klanovima. Radila je Vučiću o glavi, tako se tvrdi. Niko ne zna odakle dolazi i dokle seže njena moć, nastala pred razumevanjem potresne inferiornosti srpske elite. Možda se, videći pred sobom gomilu mamlaza, okrenula i otišla na drugu stranu. Gde je ta strana, možda ne zna ni ona sama.
Ne zna se kako je Nevolja, od sirove snage za podršku, postao smrtni neprijatelj režima. Malo je verovatno da je on vođa bilo čega. Možda je samo javno lice kriminala, onaj segment koji potvrđuje vezu između vlasti i mafije. Vođa mafije, ako takav postoji u ilegali, nije uhapšen, niti će biti, on je skriven u sivoj zoni takozvane duboke države.
Šta se odjednom promenilo, pa je došlo do velikog hapšenja među prijateljima? Zar je moguće da niko nije video šta se sve događa u beogradskom podzemlju, koje je bilo potpuno otvoreno i delovalo bez ikakve zadrške, sigurno pred inertnom policijom i moćnim zaštitnicima.
Delatnost Velje Nevolje ne indukuje zaveru protiv Vučića. Ta grupa je samo vidljiva infekcija, zamašni čir iznikao pod negom policije, onda se „otrgao kontroli“ i počeo da raste. Ali, režim svoje ozbiljne protivnike nije tražio među ubicama, nego među đilasima i novinarima.
Mnogo je veća opasnost nevidljivi obračun daleko opasnijih ljudi od Nevolje oko podele plena. Režimu ne preti grupa surovih ubica i relativno sitnih mafijaša, nego grupacije koje vuku konce iza zavese, imaju dovoljno para i mozga da prepadnu takozvanu političku elitu i da joj ozbiljno konkurišu u lukrativnim poslovima.
U samom srcu režima ima nekoliko sukobljenih klanova. Strah od toga predsednik nije uspeo juče da sakrije. Zbog toga je pokušao da zaštiti Dijanu Hrkalović od medijskog progona. Ona je njegov pronalazak.
Gde je sada Hrkalović, i zbog čega strah od nje ne prestaje? Koliko zna i gde čuva svoje tajne? Šta ona i Nebojša zajedno kriju? Šta je to što još ne zna niko a moglo bi da poruši sve njih?
Juče je država, od koje niko nije jači, uhapsila deo sebe, jureći svoj rep. U velikom strahu da na red dolazi glava.
