Piše: Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Eto nama radosti, one vrste narodne ushićenosti koja se ne meri ni sa čim. Srećni ljudi hodaju slobodnim ulicama, začudilo ih je rano proleće. Smrt je sasvim blizu, taj kosač ne mari za idilu, nije ga briga za bilo čiju glavu. Ali ipak, strah koji dolazi sa vrhova ne može da zaseni obilne količine rasute sreće.
Predsednik poletno izlazi na ispite, pokazuje svoje nagomilano znanje, kipti od podataka. Čak ne stiže sve da saopšti, njegove su vijuge suviše prepletene, neuporedivo bogatije od zahteva običnog školskog programa.
Kad god se pojavi pred profesorima koje niko nikada nije video niti zna ko su oni – dobije desetku. Dobro, jedan od njih je pokazao nešto hrabrosti i mere, pa mu smanjio na devet, neće biti vukovac među trenerima. Nije stigao da se spremi, morao je da se bori za srpski narod koji već godinama ne ume da se brine za sebe. Nije mogao da traži pomoć od kolega jer ih nema, takav može biti samo jedan.
Trivijalna rutina u polaganju nevažnih ispita, prikazuje se građanima kao podvig. Evo desetke, ljudi moji, pogledajte je dobro. Desetka!
No, odakle uopšte mi znamo za čudnovate poduhvate ovog studenta fiskulture, koji je počeo da preskače kozlić, hoda po gredi i vere se po razboju u dobi matore raspomamljene dangube?
Tako što je izašao pred ličnog fotografa naviklog na sve što je prizor dnevnog užasa, i slikao se sa svojim indeksom. Evo mene, moji prezreni podanici. Nisam ja samo nadrkani nosilac svevlasti, niti spasilac ove stoke od naroda; vrhovni komandant, onaj tiranin koji je bezdušno tukao Beograđane, prijatelj svetskih lidera, Blera, Hilari, Merkel, Medlin, Sorosa, Trampa i ostalih zvezda; drugi vakser sveta a prvi u Evropi, čovek koji je prvi otkrio Anu; borac protiv mafije u velikom strahu da ne pohapsi svoje jer drugih nema; pretekla žrtva svih atentata i čuvar svojih spomenika; gospodar hortikulture u Jovanjici; Perikle u zlatnom dobu, svoj omiljeni Demosten, lični čuvar Milana Radojičića; najveći posmrtni prijatelj Olivera Ivanovića; vlasnik kućnog ljubimca doktora Nestorovića, vodeći geometar za staračka groblja, pazitelj Kosova od svog razumevanja istorije.
Da ne nabrajam, više, možda vam je dosta. Za one koji ovo znaju, sve je novo, bar kao inventar opita nad svima. Naša jedina tema koja se razmilela po živom tkivu, može da nas ubije, ako već nije.
Ja sam student, učim za košarkaškog trenera dece. Moji profesori kažu da takvoga još nisu imali, a kako stvari stoje neću im dozvoliti da ga imaju. Ja sam im jedini. Evo vidite ljudi, mama, tata, bato, kumovi, mnogobrojna rodbino iz Ćupurića opština Bugojno, vidite da ću biti trener. I svi vi drugi, uzeću vam decu da ih učim, samo da diplomiram uz veliko državno slavlje.
Sve sam ovo postigao pored redovnih i prekorednih dužnosti kojih je mnogo više. A ja ih zadajem sebi ne žaleći sebe. Pa vi vidite ko sam ja a šta ste vi. Mrzim vas zato što sam ovoliko dobar, ne zaslužujete vi mene. I još ne slutim do koje visinske tačke doseže moj let.
Na ovom mestu, granice više ne postoje, samoljublje postaje cilj sam po sebi. Moguće je da u sekti više nema dovoljno zaljubljenih, ili zatucanih glupana koji nikada nisu znali za sram. Ili su čak i najmaloumniji među njima shvatili da je ponižavajuće udvaranje bez mere, uz najprizemnije pohvale, poduhvat koji se ipak ne može održati pred slikom utvare koja sebe vidi kao zlatnu ikonu.
Zato on postaje sve zaneseniji Narcis, očaran svojom slikom u baruštini. I želi da je podeli sa svima, hteli oni to ili ne. Evo ga pred nama sa đačkom knjižicom, u liciderskom srcu koje senči ubitačni promotivni kič.
Slavlje zbog uspešnog veranja uz konopac uz pomoć kobri, dopunile su mu vesti sa Kosova. Tamo su njegove pristalice skoro linčovale dečaka od 18 godina. Taj momak, koji je teško unakažen, sin je Nenada Rašića, predsednika stranke Slobode i pravde. Momčić je bio politički cilj bande.
Pre nekoliko dana Vučić je Rašića nazvao izdajnikom, optužio ga je da šuruje sa Albancima, kako bi uništio Srpsku listu. Postao je legitimna meta te delegirane falange, kao što je meta bio i Oliver Ivanović. Ali, u ovom slučaju se otišlo mnogo dalje nego što je Vučić možda želeo, mada više niko ne zna šta on želi. To je otvorena najava velikog zla. Ako ne pomaže pretnja Rašiću, ako je čovek tvrd kremen pa nije u stanju da se savija, jednostavno je: udari na sina, povredi teško, unakazi, učini invalidom. To je politika pred kojom nestaje svaka Srbija a ne samo mali Rašići.
To je poruka i pretnja, to je ono što nas čeka. Okanite se Nečastivog ma kako slika koju vidimo bila užasna. Ne dirajte njegove igračke. Ne ljutite ga, vas će možda ostaviti na miru, napašće one koji najviše bole a ne mogu da se brane.
A tu je nemoćan svaki čovek kome je neko važniji od sebe.
Imamo li vremena da čekamo njegovu evoluciju, dok on i na dnevnoj svetlosti postaje mister Hajd.
Zašto uporno ćute nadležne službe? Urgentna je briga za prigodni smeštaj trenera, pod čuvarima i negom.
Pre nego što nastavi da sakati decu koja nisu njegova!
