Novinarka Žaklina Tatalović napisala je kolumnu koju je posvetila nedavno preminulom novosadskom kantautoru. U njenom tekstu nalaze se brojni stihovi Đorđa Balaševića, kao i likovi iz njegovih pesama.
U ime svih nas iz nije bitno koje, izvini jer nismo te očigledno dovoljno čuvali, nismo te mazili i pazili. Kada su ploču preko tebe stavili, pajaci su tvoju ljubav gazili, i nisu hteli ni stati, ni pustiti, dobri anđele naš. A znaš i sam kako je, pre ih puštali za vikend, sad ih puste pravo pred kamere. A znamo da to ne voleš. Veruj, nije ni vetar sretan, zato i mora neko biti direktan i reći tu tešku, stranu reč – izvini.
Zato izvini.
S katedrale tog dana tri puta je lupilo i puno se zvezdica na misi skupilo. Čulo se, hej, budi jaka ti, najlakše je plakati… Horski, k`o na koncertu Đole.
Znamo da će zauvek ostati knjiga s par nepročitanih strana. Znamo u koje zvezde treba da se zagledamo. Al’ da li znamo da živimo slobodno? Stvarno nam je vrag baš zaseo na prag. U tišini se pitamo dokle, bre, da nas voza zli čarobnjak iz Oza?
Dokle taj glupi džoker? Kažu: ćuti, dobro je. Pa nije, jer krivi smo mi, koji smo ćutali. I zbog toga, izvini.
Ma, čitav plen da skupe, pa ne mogu baš sve da kupe. Znaš Đole, nema sumnje da život pred nama još bitaka skriva. Svašta se rodi u mutnoj vodi lukava mrena i gl*pavi smuđ, karaš i bandar, lopov i žandar i ribe što žive na račun tuđ. I prekardašilo, ma ne može samo da se uđe, da se ruši tuđe, a lepo si im rekao da ti ne lome bagrenje. Ma jed je jed, a red je red, pošteno i za veru i za neveru.
Al` nema toga Đole. Budem i ja i smuvana i varana. Pa svakom se desi da ispadne šaran, ma to je bar rutinska stvar. Tu su da kvare i naprave lom. A dole na dnu, sudbinu jadnu, mnogima rešava nekakav som. Izvini.
Tražimo tako u svetu malo boje. Da to bude i čudo moje. Roze nađoh međ` starim pismima. Laki purpur iz prvih grozdova, ali crnu nisu štedeli, bez crne mantil bela ne bi vredela. Izvini.
Prolazi vreme, al’ to mu je manir, sve je to plitko k’o plekani tanjir izeš sliku, nigde jedra na vidiku.
Tako ti je to Đole decenijama. Smr*da s farme pustimo u parlament, pa se onda krstimo kad nešto izvali. Jedan D-moll nas razvali i neki bi to prosto tugom nazvali. Širok osmeh i zlatan zub, znaš da nije mi lako, al’ danas ne smem biti gruba. A razbila bih svet od šale da je kojim slučajem od stakla. Naučio si nas da mislimo srcem, kažu sad samo srcem, da ne budemo k`o Vasa, sve je im’o, ništa im’o nije. Ah, neki novi klinci, ne znaju oni šta je par mandarina i mali beli zec.
Izvini Đole.
Izvini sto si umro mlad i ne, ne brini, proći će za tren, nove pajace će masa naći lako. Naposletku, bio si brošić koji se teško pribada, onaj koji od sreće tugu tka, ma bio si prosta duša slovenska. Uplaših se sjaja milion sveća što se nebom popalilo, i pitam gde je tome kraj? Da l’ čovek išta rešava?
Izvini, što i tebe pitam.
Nek` bulevari neba pamte muziku tvojih koraka.
Putuj i nemoj misliti na nas, jer pazi to je bajka što ti pada na pamet…
Izvini Đole, ali ja sam te ostala željna dok me bude. I izvini sto sam ti sad ovde sve pomešala…
Laku noć Gospodine, eto i ova predstava je završena, bilo je zadovoljstvo glupirati se s tobom skoro četiri decenije.
Izvor: Nova.rs, N1
