Draža Petrović, kolumna za portal N1, 26.2.2021.
Poneki mornar možda ostane bez lađe, ali bez mora to je izuzetan peh – jedini je stih koji spaja karijere Đorđa Balaševića i Aleksandra Vučića, jerbo su obojica u nekim delovima svojih tako različitih života tragali za morem, Balašević za Panonskim, Vučić za Jadranskim.
Ono prvo more, Balaševićevo, presušilo je, ali ono drugo more, Vučićevo, nije presušilo, već je presušila njegova želja & motivacija da na to more izađe. Pošto je, jelte, i biračkom telu preko glave traganja za Šešeljevim & Vučićevim morem, na kom bi morali da letujete zajedno sa njima dvojicom, suncobran do suncobrana.
Silni ljudi su izginuli zbog ideje da je naše lično more negde tamo, ali niko nije zbog stiha: „Tu je, nekad, kažu knjige, bilo more… Čekalo me pa presušilo“.
Dobro, možda je Balašević kada je pisao „Ne lomite mi bagrenje“, zanemario mogućnost da će jedan čovek jednog dana napraviti pesmu pod radnim naslovom „Ne lomite mi bagru“, u kojoj se govori o zemlji u kojoj će mnogo isplativije biti bagra, nego bagrenje.
Zato što će vas kao bagrenje garantovano jednog dana iseći za potrebe izgradnje gondole ili kakvog drugog kapitalnog projekta bez smisla, dok ćete kao bagra biti pod zaštitom države ili makar Zavoda za zaštitu spomenika.
- Ne dam bagru, ne lomite mi bagru! – često će uzviknuti onaj tragač za Jadranskim morem, koga nikada niko nije nazvao Jadranski mornar, pošto je njegov poduhvat traganja za Jadranskim morem bio totalno besmislen, za razliku od Balaševićevog traganja za Panonskim.
I tako je jednog dana otišao Panonski mornar u zemlji koja je štitila i štiti bagru svih profila, gde su tragači za Jadranskim morem čvrsto ščepali vlast, te su tugovali samo malobrojni normalni, dok su mnogobrojni nenormalni pokušavali da se prikače na tu tugu kao da je šatro i njima žao zbog odlaska „Panonske p*zde“ i „jeftine f*kare“, kako ga već sve nisu zvali za života.
Za života tiražno je pljuvati, a posthumno je tiražno plakati, nema tu, braćo i sestre, nikakve emocije. Princip je princip, sve ostalo su nijanse.
Tako da su svi koji su ovih dana iskreno plakali za Balaševićem zapravo plakali i nad sudbinom zemlje koja većinski nije cenila Balaševića za života, samo zato što je bio isuviše normalan čovek u podneblju gde je bilo kakva pr*stitucija – od političke do moralne – šansa više da budeš cenjeni građanin sa minimum dva miliona glasača ili fanova iza sebe. I koji će kao takav napuniti Beogradsku arenu samo ako su karte i sendviči džaba, a i ulaz je besplatan.
- Kod nas su u trendu samo nenormalni – mogla bi biti deviza te teritorije koja se sprčkala na prostoru od Horgoša pa naniže, bez izlaza na more. Jer je jedno, kažu knjige, presušilo, a ono drugo nam odavno nije interesantno.
Gospođa Ražnatović je na društvenim mrežama napisala: „Panonski mornaru, plovi po mirnim morima carstva nebeskog… Počivaj u miru veliki pesniče”. Ćerka gospođe Ražnatović takođe na društvenim mrežama napisala je: “Zbogom, legendo” uz emotikom slomljenog srca, dok je sin gospođe Ražnatović isto negde na društvenim mrežama napisao: “Srbi, po staroj ukletoj navici, sami po sebi pi*amo! Zato nas ne poštuju, zato smo mi uvek krivci i da izvinete j*be nas ko stigne. Ko ti vređa narod, ne zaslužuje nikakav pomen, nikakvo sećanje. Kojeg bi Hrvata podržali da ode u Srbiju i da kaže ovo što je upokojeni kantautor gospodin Balašević izjavio? A vi se zapitajte da li ste normalni je*ote i koliko faca imate”.
Teško je ne reći da je sin gospođe Ražnatović u ovom sukobu mišljenja o Balaševiću unutar te znamenite srpske familije jedini ispao tup, ali iskren.
“Balaševići” su vazda bili nepopularna srpska sorta. Srbija je takva nekakva zemlja u kojoj se još od devedestih, kada je na studijskom staklu Radija Novi Sad bilo okačeno obavešetenje krupnim slovima: “Balaševića ne emitovati!”, predstavljala idealan eksperimentalni poligon u kome su tri Ražnatovića uvek nadglasavala dva Balaševića. Pa je valjda zbog toga sve otišlo u Honduras.
Balašević je jednom rekao da društvo u kome sve ide preko nekih prečica mora biti defektno.
– Tipovi su direktno iz svinjaca uskakali u rezidencije, i normalno je da je tu sve defekt do defekta. I sad sve treba lepo ispočetka – kazao je pre 20 godina, nekoliko meseci uoči Petog oktobra, ali je misao ostala sveža i sedam dana posle njegove smrti.
Tugaljiva je ta zemlja koja se hvali svime i svačim čega ima najviše na svetu u novijoj istoriji, a imala je samo jednog Balaševića i nije se time hvalila, nikada mu za života nije izašao hvalospev na Pinku ili u tabloidima kakav godinama izlazi svakakvima, najčešće nikakvima.
Valjda su ga zato i javno oplakali tek kada je otišao, ovaj put srećno uvereni da se vraćati neće.
