Danica Popović, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Da nekog optuže bez dokaza – nije nikakvo čudo. Ali kada Etička komisija (Ekonomskog fakulteta) prihvati da se bavi nepostojećim prekršajem, i bez relevantnog dokaza pokrene postupak protiv mene – to je već čudno. Tada je sve zamirisalo na Кafkin Proces.
Zašto je fakultet, većinom glasova, odlučio da se formira međufakultetska Stručna komisija, koja treba da ispita „plagijat prevoda“, dakle, prekršaj koji ne postoji u Etičkom kodeksu Univerziteta, jer se Univerzitet bavi originalnim naučnim radovima – a ne prevodima?
Кonačni izveštaj Stručne komisije nigde ne pominje reč „plagijat“. Etička komisija isto to konstatuje, uz sramni dodatak da sam kriva za drugo nepostojeće zlodelo – a to je kašnjenje Predgovora prevodioca u knjizi.
Nekoliko profesora, koji su se na tom Nastavno-naučnom veću javili da ukažu na apsurd, kafkijanstvo i zlu nameru, ostalo je u manjini. No, dekan Branislav Boričić uopšte i ne stavlja na glasanje mišljenje Etičke komisije - što je bio dužan po svim važećim propisima! Umesto toga, dekan je od članova Naučno-nastavnog veća tražio da se izjasne, cene li oni, onako odoka i bez čitanja, je li ovde reč o plagijatu naučnog rada (po članu 22 Pravilnika). Nakon toga, sam je doneo odluku da me kazni – javnom opomenom za plagijat prevoda, onaj koji niti postoji - niti je dokazan.
Za kaznu sam saznala - iz dnevnog izdanja lista Politika, a odluku dobila na sopstveni zahtev, tek pet dana kasnije. A nakon par nedelja, u listu Danas, dekan Boričić je na četiri mesta u tekstu obmanuo javnost, govoreći da me je kaznio javnom osudom – a ne opomenom, što, kako znamo, nije isto: javnu osudu je dobio Siniša Mali, za plagijat svog doktorata. Zgodno, zar ne?
Naravno, ja podnesem žalbu Univerzitetu, opišem nedela koja su me snašla – od neosnovane prijave za prekršaj koji ne postoji, do teškog pravnog nasilja koje me je snašlo time što mišljenje Etičke komisije nije ni razmatrano na Nastavnom veću.
Кad ono, posle devedeset dana tišine, čujem da me je Ekonomski fakultet, većinom glasova, udaljio sa predmeta na kome predajem dvanaest godina - na osnovu toga što je moja žalba Univerzitetskom odboru za profesionalnu etiku – odbačena.
Niko tu odluku nije video, ali o njoj svi znaju: odbačena je, kažu mediji, bez razmatranja, jednostavno je - bačena u đubre. Zašto? Zato što se nisam žalila protiv odluke Nastavnog veća, nego protiv odluke dekana! Išla sam, dakle, na šalter broj pet, a ne na šalter šest. Samo, ni to nije tačno. Da jeste, predsednik Odbora za profesionalnu etiku je morao da me upozori i traži da ispravim broj šaltera na koji se žalim. Ništa od toga se nije desilo.
Za razliku od mog kolege, Jozefa К., ovde kod nas, u Mrduši Donjoj, lako je ući u bedni trag ovog procesa. Predsednik Etičkog komiteta Ekonomskog fakulteta, profesor Ivan Vujačić, bivši ambasador u Americi, dobijao je preteća pisma, koja su ga upozoravala da će, ako se usudi da postupi po zakonu i po pravdi, loše proći jer je nelegalno produžio radni staž nakon što je došlo vreme da ode u penziju. Pa i nije čudo što je, kao bedni Poncije Pilat, oprao ruke i tražio da me, umesto njega, krivice oslobodi Stručna komisija fakulteta.
Drugi tužni trag čitavog procesa leži u odličnoj proceni vlasti da ću biti dostojna dimna zavesa koja pokriva dokazani plagijat Siniše Malog, a još bolja kamuflaža za sada već potvrđenu krivicu profesora Dragana Đuričina, prvog mentora Siniše Malog, koji je do poslednjeg daha koristio sve svoje uticaje da Mali bude oslobođen. A kada je javnost trebalo da sazna da je profesor Đuričin dobio javnu opomenu za sramno prikrivanje plagijata Siniše Malog, svi mediji su tog dana govorili o meni, dok Đuričina skoro niko nije ni spomenuo. Može li bolje?
Treći, duboki trag u svemu tome ostavio je profesor Pravnog fakulteta, Vuk Radović, inače predsednik univerzitetskog Odbora za profesionalnu etiku. I on ima veliki problem: honorarno je zaposlen na Ekonomskom fakultetu i njegova sudbina honorarca, kao što svi znamo, efektivno zavisi od volje dekana Boričića. Hoće li profesor Radović usvojiti moju žalbu i tako ugristi ruku koja ga hrani, kad već čini moralni prekršaj time što nije tražio da bude izuzet iz spora u kome ima očigledan sukob interesa?
Videćemo.
