Đurđa Timotijević, psihološkinja
Moraćemo da vrištimo glasnije
Vladavina tandema Vučić-Brnabić podseća na tužne patrijarhalne porodice u kojima agresivni narcisoidni otac svaki dan priča kako mu je teško, a majka, koja mu se divi i pomalo ga se i plaši, grdi decu što nerviraju oca. Decu niko ne pita kako su. Jesmo često nesrećni zbog toga šta rade i kako upravljaju državom, ali nismo bespomoćna deca, imamo pravo da osećamo, da kritikujemo i da se suprotstavimo i borimo za svoju sreću
U martu 2020, kada je sve počelo, mnogi među nama bili su uvereni da ćemo u decembru u miru planirati praznike, srećni što je epidemija korone iza nas. Međutim, skoro godinu dana kasnije, epidemiološka situacija u Srbiji je drastično lošija, tužnija i luđa nego što je bila. Početak vakcinacije uliva nešto malo nade, ali još uvek je prerano da počnemo da se radujemo. Predstavnici vlasti i Кriznog štaba nastavljaju da urušavaju svoj kredibilitet u tolikoj meri da im više baš ništa ne verujemo. Više ne verujemo ni jedni drugima, zaziremo jedni od drugih i međusobno se optužujemo. Na kraju dana sve manje verujemo i sami sebi i sumnjamo da smo sposobni da valjano rasuđujemo i donosimo ispravne odluke.
Nakon skoro godinu dana života u nemiru, nezadovoljstvu i neizvesnosti, pitamo li se kako nam je u životu? Danas, kada one koji su preležali koronu bez većih gubitaka smatramo najvećim srećnicima, pitanja „kako smo“ i „jesmo li srećni“ mogu se činiti kao luksuz koji sebi ne možemo da priuštimo. No da li je pitanje „kako smo“ luksuz ili upravo ono koje nas pokreće i čini da nađemo snagu da nastavimo dalje? Šta nam preostaje kad prestanemo da se pitamo da li smo srećni i da li je možda nekome u interesu da što više oguglamo i otupimo i verujemo da treba da budemo srećni samo zato što smo živi?
Кriza u kojoj smo već skoro godinu dana traži od nas da se iznova adaptiramo i crpimo svu snagu koju možemo da bismo nastavili dalje sa životom u drastično izmenjenim i potpuno nenormalnim okolnostima. A okolnosti zaista jesu nenormalne. Znamo da opasnost, neizvesnost i nepredvidljivost nisu došli sa epidemijom korone, niti će s njom otići, ali toliko loših vesti na svakodnevnom nivou čini da poslednjih meseci bukvalno živimo iščekujući nesreću da nam se desi. Iako nam svest o tome da ceo svet deli istu muku može ponekad doneti utehu, činjenica da više nigde nije bezbedno, da nema mesta na koje možemo pobeći i da ne postoji niko ko može da nas zaštiti, ponekad može biti zastrašujuća. A još je teže ako smo u svemu tome sami. Кvalitet međuljudskih odnosa je, kao što je psihološkoj nauci odavno poznato, jedan od najznačajnijih faktora kvaliteta života i subjektivnog doživljaja sreće. Imajući to na umu, čini se potpuno nenormalno što sami sebi uskraćujemo bliskost sa nama važnim ljudima, iako iz potpuno racionalnih razloga. Nije normalno što smo roditelje (ili decu) zagrlili tri puta za godinu dana, a i ta tri puta smo se pitali da li smo nekoga doveli u opasnost. Nije normalno što prijatelje delimo na one „koji se čuvaju“ i „one koji se ne čuvaju“, što se, kada vidimo dragog poznanika na ulici udaljimo dva metra ili što svako ko se u našoj blizini zakašlje postaje ptica zloslutnica. Nije normalno što se plašimo, distanciramo i otuđujemo jedni od drugih u trenucima kada su nam bliskost i blizina potrebnije nego ikad. Takođe nije normalno ni što smo, ako sebi nismo uskratili kretanja i kontakte, osuđeni na to da živimo sa osećanjima krivice i stida. Nije normalno što živimo sa idejom da smo ispunjavajući svoje osnovne emotivne potrebe možda doprineli većem broju obolelih i umrlih.
Svako od nas jeste i trebalo bi da bude odgovoran za dobrobit sebe i zajednice u kojoj živi. Pozicija u kojoj je lokus kontrole našeg života najviše u nama, iako nosi breme odgovornosti, jeste pozicija moći i mogućnosti da delujemo, da utičemo na sebe i druge i menjamo stvari nabolje. I važno je da pozivamo sebe i druge na odgovornost i solidarnost, posebno u krizama poput ove kada institucije nisu u stanju da odgovore izazovu i odgovornost je na nama više nego inače. Ali to jeste veliki teret koji treba izneti.
Svi imamo kapacitet da preživljavamo krize i adaptiramo se na različite nepovoljne životne okolnosti. Međutim, na opasnost i pretnje našoj bezbednosti se nikad ne možemo u potpunosti adaptirati, i sa evolutivne tačke gledišta, dobro je što je tako. Da, moguće je živeti u hroničnom strahu, ali to ne znači da smo dobro i da nam se kvalitet života nije značajno smanjio. Nema mnogo situacija koje imaju više okidača za strah od ove u kojoj sad živimo, ali o tome ne pričamo, strah kao da više nije tema. Možda nam se čini da je svima oko nas jednako teško ili još teže nego nama, da nema ko da nas čuje jer smo svi već ili preplavljeni strahom ili otupeli od njega. Ali strah je i dalje tu i ostavlja posledice, posebno ako ga potiskujemo. Jedna od posledica straha je i pojačana podela na „nas“ i na „njih“. Na nas koji još nismo preležali koronu i njih koji jesu, na nas „odgovorne“ koji ne mrdamo iz kuće i njih „bahate“ što idu u šoping ili restorane i prenose zarazu, na „maskere“ i „antimaskere“, na „vakcinaše“ i „antivakcinaše“…
Foto Aleksandar Dimitrijević
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 6.1.2021.
