Piše: Svetislav Basara
Kao i mnoga druga pitanja, i ovo nadasve škakljivo pitanje je u tesnoj vezi sa „pitanjem svih pitanja“ - zašto majmun drži qurz u supi.
Tačan odgovor zna samo majmun, ali bi se možda mogao potražiti i u kolektivnom nesvesnom (nije lapsus, nema ona individualno) naslovne Lukač, koja je potegla, pa u vikend-izdanju Danasa objavila opširan „Odgovor urednice političke rubrike (cinik bi rekao političkog komesara) našeg lista kolumnisti Kurira“ pod naslovom - „Kako sam oterala Basaru iz Danasa“. „Odgovor“ započinje citatom iz nedavnog Famoznog u kome sam objasnio okolnosti zbog kojih sam otišao iz Danasa. Tako sam i napisao - „otišao“, ne „oteran“. Pogotovo ne da me je oterala Lukač.
Interesantna stvar: Lukač uopšte ne kaže da bilo šta od onoga što sam napisao nije tačno. Još manje kaže da Basara kleveće i laže, da ona nije Đilasova poverenica na (sve uspešnijem) poslu pretvaranja Danasa u Đidov fanzin, a tek ne pomišlja da demantuje (sitne) sume koje su ona (i ne samo ona) dobijali za taj trud.
Ali zato nadugačko i naširoko objašnjava - mada nije jasno da l’ u šali, komici, da l’ „izistinski“ - kako nije uspela da me otera još iz Ćuruvijinog Dnevnog telegrafa, u koji sam, according to Lukač, „doveden da pišem dnevnu kolumnu u svojstvu glavnog političkog pisca novog srpskog društva u nastajanju“, krv ti jebem.
Tu već počinju Jasminina razmimoilaženja sa faktografijom koja - budući da mlada dama još nije (bar ne javno) dovoljno stara za senilnost (mada nije ni daleko) - pripisujem imanentnom nitkovluku karakterističnom za rent-a-novinare.
Kolumna u Dnevnom telegrafu - tabloidu kome što se tiče nezavisnosti ne mogu prismrdeti nijedne današnje novinčine (u koji, inače, nisam „doveden“, nego sam za DT počeo da pišem po dogovoru sa pokojnim Ćuruvijom) - nije bila „dnevna“ (bila je sedmična), još manje „politička“, nego je kao i Famozno bila - satirično zajebantska.
Nije u politkomesarkinoj papazjaniji baš sve mrsomuđenje i seljačko filozofiranje. Ima tu i proplamsaja sušte istine. Kao, na primer, kada se Lukač autopoetički definiše - i istovremeno preporučuje Đilasu - kao „Đilasov novinarčič“ od koga sam ja - pazi sad - očekivao da „stane mirno i da mi se divi“, pa se bajagi grdno razočarao kad mi je novinarčica skresala u brk da pišem gluposti poput - tek sad pazi - „da žena nema dušu“. (Vredi li uopšte pomenuti da je to rekao junak iz mog romana „Fama o biciklistima“.)
Činjeničnost, koje se Lukač izgleda sa zakašnjenjem stidi, kaže sasvim drugo. Videvši Lukač prvi put u životu u glodurovom mutlaku, uljudno sam rekao „dobar dan“, ustao i Đilasovoj novinarčici pružio ruku, na šta je ona rekla da neće da se rukuje sa mnom iz napred pomenutih razloga.
U (preko)sutrašnjem Famoznom sam opisao događaj i - da! - jesam napisao da je tzv. Lukač „seljančura“, glodur je, međutim, tu reč izbacio (s čime sam bio saglasan), da bi je - po gvozdenom pravilu da se seljačija vraća na mesto zločina - Lukačeva vratila na mesto.
