Piše: Svetislav Basara
U trenutku dok pišem ovaj tekst još se ne zna, ali će se u trenutku kad izađe iz štampe znati ko je 67. dobitnik Ninove nagrade. Budući da je i roman moje neznatnosti u takozvanom najužem izboru, natempirao sam da ovo što nameravam da napišem izađe post festum. Da ne bih došao u „sukob interesa“.
Ali tema naše kolumne nije sama Ninova nagrada, nego grupa njome nezadovoljnih pisaca koji su prošle godine, umesto da pribegnu oprobanom leku za nezadovoljstvo - samozadovoljavanju - proglasili bojkot, a kojima su se ove godine pridružili „ugledni“ filozofi, muzikanti, istoričari, novinari, Srbi i Srpčad Muhamedove vere i nekoliko slučajnih prolaznika. Spisak je impresivan. Ali nepotpun, fale Simo Spasić, Ljilja Smajlovićka i Baka Prase. Šta da vam kažem: Velika Srbija u (vrlo) malom.
Pogrešno bi bilo pomisliti da ja imam nešto protiv preispitivanja odluka ili kompetentnosti (bilo kog žirija) - naprotiv, ne da je u redu nego je poželjno dovoditi u pitanje i rad žirija i književnu uverljivost nagrađenih romana, ali, gle, naše bojkot efendije i „davači podrške“ nisu imali i (nemaju) nikakav prigovor na kvalitet (do sada) nagrađenih romana, nego - pazi sad - na stručnu i moralnopolitičku nepodobnost žirija, koji je, uzgred rečeno, pre dve godine nagradu dodelio jednom od najgrlatijih bojkotaša, takozvanom Tabaševiću. Takođe uzgred rečeno - s dobrim razlogom, jer je u pitanju vredan roman.
Sve bi to, dakle, bilo u redu - prepičkavanja na književnoj sceni su vrlo korisna - pod uslovom da bojkotaši, „davači podrške“ i slučajni prolaznici istupaju u svoje lično ime. Ali ne! Oni to čine radi „dobrobiti srpske književnosti“ i ustaju protiv od strane imperijalista „privatizovanog Nina“ i antisrpskog žirija instruiranog da favorizuje „jugoslovensku ideju“ i tendenciozno nagrađuje romane u kojima se govori o „srpskim zločinima“.
(Jednom ću vam - možda čak i sutra - ispričati zanimljivu priču o tome kako su radili žiriji Ninove nagrade u vreme kad je Nin bio „izvorni“, što će reći pod kontrolom nacionalističke čaršije i prethodne generacije bojkotaša koji su imali više sreće.)
Uočite sličnosti između bojkot opozicije koja je onomad namerila da dobije izbore (i uspentra se na vlast) tako što neće izaći na izbore, peticije „93 intelektualca“ koji su bili naumili da smene Kostića da bi na njegovo mesto instalirali predsednika koji će ih sve džumle ispoprimati u SANU i bojkotaša Ninove nagrade, koji bi da hokus-pokusima renacionalizuju Nin da bi oni dobijali Ninovu nagradu prema nadasve transparentnim kriterijumima po kojim se dodeljuje Kusturičina Andrićeva nagrada.
Ono „transparentni kriterijumi“ nije ironično. Vaistinu su kriterijumi transparentni jer se višegradska Andrićeva nagrada dodeljuje isključivo zaslužnim nacionalistima. No dobro. Kakav je efekat bojkota? E to vam je kao kad se neki pokvarenjak upuva na svečanoj akademiji, pa se napravi lud. Materijalna šteta nikakva, ali smrdi, brate.
