Piše: Ranka Savić, za nedeljnik ''NIN''
Odgovor Aleksandru Vučiću
Vaši procenti se ne jedu
Poznatim stavom „Država, to sam ja“, bez argumenata – osim „Ne dam“ - predsednik je ponovo obesmislio svaku inicijativu i argumentovani razgovor u institucijama sistema. On je po ko zna koji put ponizio radnike, sindikate, ali i svoje ministre, koji su formirali radne grupe i ozbiljno vrednovali našu inicijativu da nedelja bude neradni dan
Кao pokretač inicijative da nedelja bude neradni dan, Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata je bila ne samo šokirana, nego se i duboko ne slaže sa stavom Aleksandra Vučića: „Ne može neradna nedelja“.
Poznatim stavom „Država, to sam ja“, bez argumenata - osim „Ne dam“ - predsednik je ponovo obesmislio svaku inicijativu, predlog i argumentovani razgovor u institucijama sistema. On je po ko zna koji put ponizio radnike, sindikate, a pre svega svoje ministre, koji su, podsetimo, formirali radne grupe i ozbiljno vrednovali našu inicijativu.
Što je najvažnije, on je kao predsednik unizio državu Srbiju i ono malo preostalih demokratskih tekovina. I to je ono maligno što se nametnulo kao opšta i obavezna konstanta u funcionisanju države i društva.
Potrebno je kroz partijske mantre sve obesmisliti, degradirati, iskarikirati i onda slavodobitno pokazati svoju moć i univerzalno nadnaravno poznavanje svega i svačega, obznaniti velike i nepobitne istine i razrešiti sve enigme poput one „da zemlja nije ravna ploča“.
Mi, radnici i građani Srbije, živeći u ovakvom okruženju, došli smo do vrhunca kada postajete dvojna ličnost i ne znate koju stvarnost živite. Onu iz režimskih dnevnika ili onu kad primite platu, odete na pijacu ili kada nam na vrata zakucaju izvršitelji zbog neplaćenih komunalnih usluga. Zato želim da podsetim predsednika da rad nedeljom ne posmatra samo kao ekonomsku kategoriju, koja se meri brojem kupaca, ostvarenim prometom i profitom.
Pitanje rada nedeljom ima mnogo značajniji sociološki, socijalni i zdravstveni aspekt, kako na pojedinca, tako i na porodicu i društvo u celini. Nedelja nije samo dan nedeljnog odmora, već i dan kada je porodica na okupu. To je dan za zajedničke aktivnosti, dogovore i rešavanje problema. Nedeljom se dešava najveći broj sportskih i kulturnih manifestacija. Nedelja je dan za verska i prijateljska okupljanja i praktično za sve aspekte socijalnog života.
Radnici koji rade nedeljom i to bez ikakve naknade na državne i verske praznike u tri smene, kao i ostali radnici i građani ove zemlje neće „da idu u druge zemlje“, već hoće ovde, u svojoj zemlji, da se izbore za osnovna civilizacijska prava i dostojanstvo rada i radnika, koja im se kroz zakone, politike i postojeću praksu sistemski ukidaju. Radnici su dovedeni u sistem prekarijata u kome ne samo da su prepušteni na milost i nemilost poslodavcima, već im se ukida i pravo da argumentovano predlažu i traže da nedelja bude neradni dan.
Jedini greh ovih 200.000 radnika je što žele da nedelju provedu sa svojom porodicom, da budu kod kuće kad i sav ostali svet. Uostalom za to je ASNS dobio podršku i blagoslov i od pokojnog patrijarha Irineja. Želim i da poručim našem predsedniku da se grandiozni procenti kojim nas bombarduju, ne jedu i ne živi se od toga što smo „najbolji“ u Evropi i vaskolikoj vaseljeni. Za početak hajde da budemo najbolji u našoj ulici, da radnici žive bar malo bolje, da za početak mogu da kupe punu potrošačku korpu, plate komunalije, školuju decu, ali i da provedu nedelju sa svojim najbližima, decom, roditeljima i prijateljima.
Da bismo došli do toga, za početak mora da se zna ko šta radi i šta je čija nadležnost. Dok predsednik određuje može – ne može, nema boljitka za ovu zemlju.
