 |
| Foto: Predrag Trocikić, Peščanik |
Boban Stojanović, tekst za Peščanik.net, 20.1.2021.
U noći 9. marta 1986. iz sna su me probudili neobični, tupi zvuci. Otvorio sam oči, podigao glavu i video mog oca kako leži na mojoj majci držeći joj ruku na ustima i glavu čvrsto nabijenu na jastuk, dok se ona svom snagom odupire. Kada je primetila da ih gledam, počela je da vrišti ispod njegove šake, ujela ga je, on je pomerio ruku, a ona je rekla: Dete gleda! Otac je skočio sa kreveta, ona takođe, a ja sam rekao da idem u sobu kod babe i dede. Majka me je uhvatila za ruku, rekla da to ne činim, odvela me u kupatilo i rekla mi da se ništa nije desilo i da ne pričam nikome šta sam video. Objasnila mi je da je otac pijan, da ujutru ide na put i da će baka, njegova majka, da se brine ako zna da je ne baš trezan otišao u Pančevo odakle treba da doveze ogromne staklene ploče. Onda mi je ispričala da je na proslavi Osmog marta bilo lepo i da su se baš veselili. Pitao sam je kako je bilo lepo kada je privezak na njenoj minđuši pokidan. Rekla mi je da to nije važno i da te minđuše ionako ne voli. Vratili smo se u sobu, moj otac je nag, sa vidnom erekcijom, stajao u mraku, rekao je da od nas dvoje čovek ne može da ide da piša kad mu se piša. Meni je rekao da ću jednog dana da mu platim za to.
Ne znam da li je njena majka znala za ovu situaciju, ali znam da kad god bi se moja majka žalila na očev alkoholizam i njegovu tešku narav, baba bi rekla da kad se rodiš žensko, rodiš se prokleto i tu nema šta dalje da se razgovara. Moja druga baba, očeva majka, prisustvovala je brojnim scenama kada je otac napadao majku, verbalno i fizički, a ponekad bi je odbranila rečima: Pusti je više!, nakon čega bi otac otišao, a majka plakala. Baba bi rekla: Moraš i ti nekad da ćutiš i jezik da skratiš.
Godine se ne sećam, ali sam svakako bio stariji, mama je išla na neki susret generacija i pričala mi kako je sedela u istoj učionici, na istom mestu na kojem je sedela dok je kao učenica pohađala tu školu. Rekla je kako ih je bivša razredna pitala gde su i kako su tog trenutka u životu, a moja Sunčica je rekla kako je srećno udata, da ima divnog sina i stalni posao.
Moja mama je umrla sama, u zaječarskoj bolnici na intenzivnoj nezi, nisu znali šta joj je i kako da je leče, niko nije mogao da je poseti, vegetirala je, nije jela, nije mogla da se kreće i nije govorila. Sa ocem sam se čuo nekoliko puta tokom tog vremena. Nije bio dobro psihički, plakao je, molio je Boga da mu vrati moju majku, pitao se zašto je život tako surov prema njoj. Ćutao sam, jer šta da mu kažem. O majčinom zdravlju sam se informisao preko prijatelja koji rade u bolnici. Govorili su da je loše i da sasvim sigurno odlazi, ali da ne znaju kada, jer nema nikakvog drastičnog pogoršanja. Na 9.000 kilometara od nje, pomiren sa situacijom, bio sam srećan što je sama, što vidi i diše, što ćuti. Bilo je to pet neslavnih minuta slave moje majke. Da je sve bilo drugačije kao što nije, možda bih je nekada pitao da li onu minđušu zaista nije volela. Mislim da me je slagala. Ali, o tome smo ćutali.
Moj otac je bio šofer i to mu je davalo određene beneficije, jer su svi iz uprave koristili kamione firme kako bi završavali privatne poslove. Moji su roditelji često odlazili na porodične večere kod očevih šefova. Tako su oni koji su imali neku moć, a kršili pravila protivpravno koristeći resurse firme, davali važnost malom, nebitnom čoveku. Uvek bi se, u nekom delu večeri, društvo podelio na muško i žensko. Mene su, sa drugim sinovima, najčešće stavljali da sedim u sobi sa muškarcima. Oni su, u šiframa, pričali ribarske priče o ženama iz firme, zajedno sa onim: Ona kaže nemoj, a ja kažem, e vala hoćeš. Onda se drugi smeju i zaključuju: naravno da je htela. Kada su glavešine dolazili kod nas, to bi činili u dva paketa. Sa svojim ženama i decom ili sa svojim ljubavnicama. Mama je jednako spremala večere, praveći se da je sve u redu i da to pomaže našoj porodici.
Danas, skoro tri i po decenije od prvog opisanog događaja, moj posao je da pružam podršku tražiocima azila. Srećem mnogo žena koje su pobegle iz svojih zemalja jer su bile silovane, tučene, maltretirane na sve moguće načine. Nekada su se odvažile da to kažu, pa su bile maltretirane od strane čitave zajednice. Onda sa njima prolazim kroz traume, kroz životne priče i mnoge boli, pomažući im da pribave što više dokaza kako bi dokazale da život u sopstvenoj zemlji nije bio moguć. Onda ih, prateći standarde Ujedinjenih nacija pitam: Da li si nekome rekla da si silovana? Da li si to prijavila policiji? Da li si to rekla lekarima?
Za žene nema sigurne zemlje. Za žene postoji samo beskraj tišine u kome obitava njihova bol, jer nevidljiva sramota po ideal porodice, nacije, vere ili države je veća od vidljive rane na ženskom telu i ženskoj duši. I zato žene ćute i čekaju, kao moja majka, svoje dane tišine u kojima mogu da budu sa sobom. U bolu, ali sa sobom. Eto.
