Vesna Rakić Vodinelić, tekst za Peščanik.net, 2.1.2021.
Nijedan dan bez multiplikovanog predsednika sve nesretnije Srbije!
Za svakog ponešto, što javnog, što privatnog.
Na Pinku, šta bi drugo do državni udar. (Samo jako!) Kaže predsednik naš da je bio prisluškivan, a to je već pokušaj „državnog udara“. Posle D. J. Vučićevića, nije li ipak malčice bedno da baš sam zbačeni (dobro, nije zbačen, bio je samo razapet, lepo se povratio) najavljuje državni udar, makar bio u pokušaju? Badava, nije predsednik još dostigao onu Vučićevićevu živopisnu ushodanost i zadihanost, pokušani udar ni izdaleka nije odjeknuo onako kao prethodni koga nije bilo. Ili je to bilo samo golicanje staračkih uspomena pomalo zapostavljenih baka i deka i buđenje slatke praznične jeze sećanja na tzv. Brionski plenum? Ko li će biti ovovremeni Ranković? Šta se čuje, ima li šta u kladionicama? Predsednik „misli“ da zna ko stoji iza prisluškivanja, ali: „Ja nisam od ljudi koji će pasionirano da se bave osvetama, ja razumem kako to izgleda i sve mi je jasno“ (Kurir, 30.12.2020). Spokojni, božjim mirom ispunjen, nepasionirani Aleksandar Vučić! Istinska novogodišnja bajka.
I, što je još važnije – ne kaže se gde su otkriveni prislušni uređaji? Spavaća soba, učionica ruskog i nemačkog? Reče da on baš nije neki od slavlja, pa će iskoristiti tih par slobodnih dana da „se posveti nemačkom i ruskom jeziku“, kao i da provede više vremena s decom, tim redom (Kurir, 30.12.2020). So herzlich, nicht wahr? Это так мило, правдa?
Reče dalje, da je spomenik Stefanu Prvovenčanom fantastičan. Jeste, slažem se. Ne znam samo u kom značenju te sveobuhvatne reči. Fantastičan kao tajanstven? Da, tajanstven je, samo se posredno i nezvanično zna koliko košta. Fantastičan kao bajkovit? Da, samo u bajci se preglomazna ljudska figura može staviti na monumentalni slovenski (?) žir, usred slučajno izabranog malog trga. Fantastičan kao astralan? Nije, nažalost. Fantastičan kao neobičan? Da, krajnje. Fantastičan kao neobjašnjiv? Objašnjiv je. Takav sličan predsednik očekuje o sebi i za sebe u nekoj astralnoj, nestvarnoj, ezoteričnoj, paranormalnoj, sve u svemu fantastičnoj izmaglici budućnosti.
Šta ima dalje? „Srce me boli šta sam uradio Danilu i Milici, što se bavim politikom, što su postali meta službi“, pa jedne službe prate Danila i dojavljuju drugima (N1, FoNet, 31.12.2020). Tačno je. Uradio je svojoj deci najgore što je mogao načinom na koji poima i sprovodi politiku, shvaćenu kao spletkarenje i konfrontaciju sramotnim rečnikom – ličnim ili njegovih trabanata i botova. Ali tu postoje laka rešenja. Jedno je ostavka, drugo sopstveno upristojavanje. Oba, međutim van dometa njegovog karaktera. Što ne opravdava nikog u pogrdama ni deci ni roditeljima njegovim, a ni njega takođe. Glavnog, odgovornog i neiscrpnog u otvaranju prostora za rečnik nasilne mržnje.
Spojeni zajedno „pokušaj državnog udara“ i „praćenje te dojavljivanje“ o kretanju Danila Vučića, nagoveštena previranja „službi“, ako nisu isprazni bullshit, najavljuju možda zaveru za novo vanredno stanje. Ta, nije ga bilo već punih sedam meseci! A to ozbiljnije od svega ovog nagoveštava anticipirana „nevinost“ Predraga Kuluvije, dičnog odgajivača konoplje, razume se industrijske, i to od onih kreativnih industrija. Uz neskrivene pretnje odvažnoj Jeleni Zorić, potekle od advokata, dok Advokatska komora istrajno ćuti. Takođe i elaboracija uvezenih, dakako crnogorskih klanova u ekskluzivi Kurira (Kurir, 30.12.2020).
Bilo je i malo dobrodušne predsedničke prostosrdačnosti. Na pitanje da li ume nečim da iznenadi najbliže saradnike, odgovara: „Ljubaznošću“. Saradnici Kurira svedoče da je odgovor „slatko nasmejao“ Suzanu Vasiljević. Pa nauk šeikovog brata da svake godine sebi treba da zada tri zadatka koja će ispuniti u narednoj godini. Dva je smislio, o trećem razmišlja…
Kažu ljudi, nisam čula ni pročitala, ako grešim, neka je na moju dušu, da je predsednik upotpunio svoj novogodišnji bullshit i čvrstim stavom da njega ne mogu oboriti Ljubodrag Stojadinović, Jovo Bakić, a ni Siniša Kovačević, zato što su bili „oslobođeni fiskulture“. Od koga je – verodostojno je. Onoliko koliko je jedan profesionalni vojnik mogao to postati i istovremeno biti oslobođen fizičkih vežbi, onoliko koliko ostala dvojica deluju znatno manje otromboljeno od poetskog subjekta.
Eh, vlastela – ovde predsednik, tamo šeik, onde brat, nasuprot fiskulturno zapuštenih mrzitelja. Uz žubor trivijalnih, banalnih, neverodostojnih reči.
Govoriš mi o ideji
o patriotizmu generacije
da li je to skup interesa nekorisnih ljudi
ili nešto vrijedno robije
(Džoni Štulić, Pavel)
Ne, ne govori o ideji. Govori o interesu, pričajući koješta drugo.
