Milan Ćulibrk, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Sledeće godine u ovo vreme bićemo milioneri! Čak ni oni koji nisu fanovi kultne britanske serije Mućke, sećaju se jedne od uzrečica Del Boja, kojom je posle svakog propalog posla pokušavao da okuraži Rodnija za sledeći poduhvat, da usred leta „valjaju“ kineske zimske šubare ili flaširaju „čistu pekamsku“ česmovaču. Zvuči tako sveže, iako je prva epizoda emitovana pre četiri decenije, davne 1981, baš u vreme kada je bivša Jugoslavija sa MMF-om sklapala ugovor o reprogramu dospelih dugova kako ne bi i formalno morala da proglasi bankrot.
Već 2025. imaćemo prosečnu platu od 900 evra, mesecima građane Srbije uveravaju glavni junaci naših Mućki, očito svesni da je većini i tih 900 evra podjednako nedostižno kao milion za junake serije čiji je zaštitni znak bio i slogan „samo budale i konji rade da bi preživeli (za platu)“. Oni koji se osećaju namagarčeno se ne računaju.
Šalu na stranu, u jednom od „retkih“ pojavljivanja na Hepiju predsednik je rekao da će u martu prosečna zarada u Srbiji biti 535 evra. Iako smo 2019. završili sa manje od 510 evra, rast u javnom sektoru, posle kojeg će svako ko je na platnom spisku države dobijati oko 610 evra, mogao bi prosek svih u martu da pogura na blizu 530-535 evra. Jedino što će zaposleni kod privatnika u proseku imati za četvrtinu ili za 130 evra manje od onih čiji je poslodavac država, pa bi bilo lepo da im predsednik, premijerka i ministar finansija objasne zašto je tako. Da li je ta razlika svojevrsni bonus za sve što oni od zaposlenih u javnom sektoru „očekuju“ one nedelje kada su izbori, dok radnici kod privatnika mogu da glasaju za koga hoće ili da ne glasaju ni za koga? Zbog čega u javnom sektoru plate rastu brže nego u privatnom i duplo brže od bruto domaćeg proizvoda? I dokle misle da je ta njihova alhemija moguća? Samo do sledećih izbora, na proleće 2022, ili dok ne podignu prosek na 900 evra, a 2025. i nije tako daleko kao što im se činilo kad su to obećavali?
Iako se predsednik trudi da lično bude glasnik „dobrih vesti“, ovoga puta pretekao ga je ministar finansija, koji tvrdi da će do kraja godine prosečna plata biti 570 evra! Kako? E, to novinarima kojima je rekao nije morao ni da objašnjava. Oni mu veruju na reč. Ostalima kojima ne uliva blanko poverenje, ministar duguje bar odgovor na pitanje da li to znači da planira još jednom da poveća plate u javnom sektoru pre kraja ove godine? Ako je to tačno – a bez nove, još veće, povišice ne može se plata sa 535 evra (koliko je Vučić najavio za mart) povećati na 570 evra (koliko je obećao Mali pre kraja godine) – zašto i nju nije planirao dok je pre samo nekoliko nedelja krojio budžet za 2021? I zna li gde će naći pare za to? Naročito sad kad je predsednik već obećao milijardu evra za novi paket budžetske pomoći privredi, a ni za to para u budžetu nema, jer takva podrška doskora nije ni bila planirana. Ili ministar računa, kad mu već fali milijarda, može da fali i milijarda i po evra. Kao da će neko, osim Fiskalnog saveta i par džangrizala kojima uvek nešto smeta, da se uzbudi zbog toga. Pa neće valjda zbog njih da pravi rebalans budžeta već u februaru. Mada, ruku na srce, već sada ima osnova za to.
Čudna je matematika ljudi koji o svemu odlučuju. Zato u njihovoj jednačini ima dosta nepoznatih. Jer, čak i ako u odnosu na prošlu godinu plate do kraja 2021. porastu za 60 evra, što je baš malo verovatno, i naredne četiri godine moraće da rastu tempom od 12 odsto da bi 2025. dogurale do 896 evra. Ako bi pak striktno pratile BDP i ako bi se obistinile prognoze MMF-a o privrednom rastu Srbije u ovoj i u naredne četiri godine, prosek bi se 2025. zaustavio na oko 650 evra. Malo i za Malog, koji nam je i pre Nove 2022. obećao 570 evra. Pa nećemo valjda četiri godine da tapkamo skoro u mestu i da pred kraj 2025. svi zajedno kao Del Boj ponavljamo - sledeće godine u ovo vreme imaćemo platu od 900 evra. I tako sve dok tamo negde, 2026, 2027, ili ko zna kada, predsednik ne objavi da je, eto, i to obećanje ispunio.
I samo da ne bude zabune, ne verujem da iko, pogotovo u uslovima pandemije, ima išta protiv povećanja plata u nekim delovima javnog sektora. Tim pre što je i posle „onoliko povišica“, prosek u zdravstvu i ustanovama socijalne zaštite za prvih deset meseci prošle godine bio 553, a u obrazovanju i kulturi 532 evra, dok je u velikim javnim preduzećima 680 evra. Pa vi sami zaključite ko su, za našu državu, pravi heroji borbe protiv kovida-19.
