Piše: Ljubomir Živkov, tekst Peščanik.net, 21.1.2021.
Sportisti su naši najbolji ambasadori. Koji li je novinar sročio ovu besmrtnu besmislicu? Ili je možda sam Maršal to prvi izustio, nakon kakvog uspeha na Olimpijadi? Blago zemlji koja ima ovakvu omladinu, SKOJ je pridoneo obnovi i izgradnji, SSOJ je bio rasadnik sportskih šampiona, mladeži je drug Tito posvetio datum svog rođenja, a mogao je rođendan slaviti kao Dan prvoboraca ili kao Dan lovaca na medvede, niko mu ne bi zamerio.
Ali, ko god da se o sportistima prvi ovako blagoizrazio, bio je u pravu: sportisti su naši najveći ambasadori jer najvernije predstavljaju najgore osobine koje naš nacion od iskona nosi u sebi, a to su sebičnost i bestidna spremnost da se vlastita ambicija i vlastita korist predstave kao delatnost višeg reda; sportisti su naši najbolji ambasadori jer beslovesno ispoljavaju podršku svakom despotu, uvereni da njihovo blagostanje, zasnovano na problematičnoj ideji prestiža, zavisi od dobre volje samoproglašenog pokrovitelja i prijatelja sporta.
Vladajuća klika, svaka kojoj se posreći da gazduje Srbijom, ima u sportistima saveznike bezrezervno i postojano odane. Tako kako despota obožavaju reprezentativci i članovi sportskih saveza, tako ga ni u jednom trenutku ne ljube svi članovi njegove partije, jer uvek ima onih koji drže da njihova žrtva nije nagrađena kako je morala biti nagrađena, sportisti su u vladara zaljubljeni više nego pripadnici policije, činovništva i drugih staleža od kojih se to odvajkada i zauvek očekuje; među sudijama mora biti barem nekolicina kivnih zato što je postalo odveć opasno, ili odviše beznadežno, da sude kako im zakon, profesija, radna obaveza i etika nalažu; verujem da u policiji ima ljudi razočaranih što kriminalce koje su oni na jedvite jade razotkrili i pohvatali nevidljiva ruka štiti, potonji ili ne dopadnu uopšte suda, ili odonud budu ubrzo oslobođeni, ali ne znam nijednog sportistu nezadovoljnog društvom u kome živi. Osim Ognjena Koromana, umirovljenog nogometaša. Jedini je građanin Koroman, a da ja znam, primetio da nešto gadno ne štima, gospodin Koroman je štaviše javno podržao grupu koja se odvažno i organizovano suprotstavila uhodanoj samovolji najjačeg feudalca.
Nedavno sam pročitao da je građanin Bodiroga Dejan kroz Novi Beograd prohujao sa stotinu i mislim sedamdeset kilometara na sat, ne znam je li to istina, i zapravo me ne zanima, ali sam u listu koji još uvek slovi za poslednji izdanak pristojne štampe pročitao kako su tabloidi, krvožedni, osvetoljubivi i neodmereni, požurili da ovaj simpatični ispad velikana obznane i preuveličaju, a zašto, samo zato što se zna, a ja nisam ni znao, da je slavni košarkaš blizak crkvenom velikodostojniku Grigoriju, inokosnom nezadovoljniku na privremenom radu u Nemačkoj, voljnom da potpomogne promenu režima u Srbiji. Pa je u dnevniku nabrajano, natenane i sa divljenjem, šta je sve oklevetani šampion učinio za otadžbinu, to slušam svakog dana od idolopoklonika sporta i države: taj i taj je za ugled Srbije učinio više nego iko živi, olimpijski šampioni se pokidaju radi dobrobiti i slave Srbije, a ja im za osvojene zlatne i srebrne medalje ne bih dao tričavih pedeset hiljada evra po glavi, nego svaki put ponovim kako im je medalja plata, a da ja kao građanin nisam dužan da finansiram državinu opsednutost veličinom i slavom.
Ali, ali.
Sportisti i ne misle da se meni i meni sličnima otkida od usta da bi država imala vrhunske sportiste, da bi se kočoperila i takoreći kerila pred drugim državama koje nisu ništa bolje, sportisti svi do jednog veruju da im novac danas stiže pravo iz Vučićevog navijačkog, delijskog srca, i iz njegovog džepa, i ne mogu da zamislim sportsku ekipu koja bi odbila da dođe na prijem kod predsednika: „Hvala na pozivu, ali Vi, gospodine predsedniče, višestruko, neumorno, neodustajno kršite Ustav, iskorenili ste višepartijski sistem, ućutkali ste sudsku vlast, mešate se u sve i svašta, naturate protivzakonite gondole, trošite državne pare za svoju reklamu i za proizvoljno viđenje sebe kao vođe svih Srba, što Vi niste! Jesmo mi imali sve plaćeno da se takmičimo na Svetskom prvenstvu, ali to ne vidimo kao Vašu dobru volju, ni kao vaš trošak, s druge strane, nismo slepi i neosetljivi na to kako žive naši od države stalno reketirani roditelji, naše sve siromašnije komšije, naši nesrećni poznanici koji nisu vrhunski sportisti i nisu članovi Vaše partije!“ Američki košarkaši kojima se Trampova vladavina smučila odbili su da budu sa njim na prijemu, ko bi se od sportista u Srbiji ikada javno suprotstavio ijednoj od sijaset samovoljnih odluka našeg faraona (koji dragovoljno još uvek nosi suvoparnu, danas opšteprihvaćenu titulu predsednika), ko bi odbio da ga šef države primi, počasti i nagradi?
&
Ono što faraona veseli – mora da se izgradi! A naše je da se saborno veselimo zbog radosti faraonove, savetnica nam je poverila koliko se savetovani radovao zlatiborskoj gondoli, a ovoj kalemegdanskoj radovaće se još više, i ništa ga, reče, neće zaustaviti da gondolu izgradi, a pogotovo ga neće dekoncentrisati niti usporiti zakon koji to ne dopušta. Ako ga uzbuđuje spomenik od sedam spratova, ima da se naruči iz Rusije, šta košta da košta, ko misli da je to preplaćeno ne mora ni da zna koliko je koštalo, ako samodršca usrećuje rušenje železničke stanice, ova ima da nestane, ako smatra da nema velike nacije bez velikog Nacionalnog stadiona, ima stadion da se rodi…
Ali vladar ne bi bio svestrana ličnost ako ne bi imao milosti i za klub manji od večitih rivala, uprava „Radničkog“ je prijatno iznenađena novcem koji je lično predsednik blagonamenio klubu sa Crvenog krsta, raduje se uprava stadionu koji će u rekordnom roku biti izgrađen zahvaljujući predsednikovoj velikodušnosti i koji će, nadajmo se, poneti ktitorovo ime, a već su bili mislili da je višak nastao u našoj izmuštranoj privredi sav otišao u Mostar, to je doduše poslala Vlada, da se opet vozdigne i vozvisi hram koji je po veličini odmah uz naš Hram Sv. Save; rukovodstvo „Radničkog“ je naravno odlučilo da odlikuje predsednika tako dobre Republike, ali i trenera svetskog glasa i ranga, Dušana Ivkovića, potonji, gle, isto nema više nikakve primedbe na to kako je uređena država: medalju za životno delo prima rame uz rame sa svojim budućim kolegom, trenerom omladinskih klubova i juniorske reprezentacije, nek joj je Bog u pomoć.
