Ljubomir Živkov, kolumna za portal ''Istinomer''
Predsednik Republike je bezbednosno neinteresantan, da ne kažem bezbednosno dosadan i takoreći beskoristan.
Ko nije čuo da predsednik Republike odlučuje umesto svih drugih državnih ustanova, da se meša u sve i svašta, da je u njegovim rukama sve, od najmanje bočice vakcine do letelica iz Rusije koje lično pregleda kuckajući rukom u trup, kad – iznenađenje! Kao kad u tami nikne nježan cvijet, neko je nešto učinio ne samo bez naređenja vladara, nego i bez njegovog znanja, ali je prisluškivani to ipak saznao, te će onaj koji je pokazao inicijativu, preduzimljivost, ili preduzetnički ako hoćete duh, biti uhvaćen i nadam se propisno ukoren.
&
Predsednik Vučić je velika tajna. U koju su meni još nepoznati pripadnici istoimene službe hteli da proniknu, sad se zna i trajanje svih prisluškivanih razgovora, šeststo šezdeset minuta, to mu dođe jedanaest sati, treba to sve uskladištiti, razvrstati, analizirati, shvatiti i naposletku iskoristiti za dobrobit države i stanovništva, i nije mi pravo kad se o našim sugrađanima zaduženim i plaćenim za priskuškivanje govori sa prezirom, ili čak pretećim tonom: njihova meta su zacelo bili pojedini predsednikovi sagovornici, jer ne verujem da iko na vladara gleda kao na osobu bezbednosno interesantnu, predsednik Republike je bezbednosno dosadan, proziran i predvidljiv, jer nam želi samo ono što bi nam i roditelji želeli, drugo, kao osoba mudra, samim tim i tankoćutna, predsednik u telefonskim razgovorima sigurno nije držao banku, nije se on hvalisao, nije se vajkao, niti se prenemagao kao pred kamerama, nije sagovornike podsećao da se na neke njegove podvige čekalo sedamdeset pet godina, a na neke i čitavih osamsto godina, nego je upijao svaku reč sagovornika, i učio od njih, kao što će vrstan muzičar naučiti nešto slušajući i svog znatno slabijeg kolegu ili početnika, tako da se predsednikov glas čuje možda sat ili poltora časa, i ta ostrvca u snimljenom preobilju morala bi ostati državna to jest predsednikova tajna; to je kao kad bi u onim rešetkama kroz koje se grešnici u crkvi ispovedaju bio sakriven mikrofon: cilj bi bio saznati kako su sve pojedini vernici grešili, kako su svoje grehe prepričali, koliko slikovito, koliko iskreno i podrobno, dok su pastorova potpitanja kao i njegov delimični oprost te kazna koju izriče sagovornicima bez značaja za to istraživanje, bilo da je potonje poručila i blagoslovila sama crkva, bilo da je neka laička ustanova dala sebi za pravo da na taj nebogougodan način i nezakonit prikuplja građu za studiju pod radnim nazivom “Antropologija greha”. Ko bi u ovoj zamišljenoj situaciji ikad pomislio da je prisluškivan sveštenik, koji po službenoj dužnosti sluša svakog ko sedne sa druge strane rešetke! Ispovednik pokajnicima daje savet i određuje pokoru takvu da se ovi trgnu i da se vrate čestitosti, ma koliko im se ova i dalje činila jednoličnom, bezukusnom i ispraznom.
Ono što je nekad bio Tanjug, to je sada predsednik Republike. I TANJUG je velika tajna, u najmanju ruku kao ona kupina koja u Svetom pismo gori, a ne sagoreva, Tanjug je ukinut, ali nije prestao da postoji i da radi, ugašen je, ali nije prestao da plamti, Tanjug, agencija koje nema, prodat je harmonikašu čiji je dečački san bio da kupi ispupčeno zdanje pored kojeg je prolazio kad je odlazio da se igra u parku kod “Palasa”, Tanjug je ovlašćen da objavi, to je urezano u moje pionirsko i omladinsko sećanje, Telegrafska agencija nove Jugoslavije i dalje je ovlašćena da objavljuje, i ona objavljuje, ali joj deo slave ponekad preuzme predsednik Republike, tako sam od lično predsednika čuo da je novi soj virusa stigao i u naše jezičko područje (iako to zarazi zacelo nije namera niti cilj, ona obogaćuje naš jezik, toliko je novih reči donela, a sad je vratila reč “soj” na koju sam čekao sedamdeset pet godina), zašto je, dakle, Novi Tanjug bio ovlašćen da ovo prvi objavi? Zato što je sa nama, ili nad nama, i u dobru i u zlu! Ako premine crkveni poglavar drukčije je kad ti to prvojavi njegov svetovni pandan, a drukčije je ako to čuješ od Tanjug-a, koji je ipak ostatak partizanštine!
Mogao nam je vest o novom soju saopštiti i ministar zdravlja, ili rukovodilac Kriznog štaba, ali ne bi to bilo to, ako predsednik javlja da je novi soj među nama, sigurno je već i preduzeto sve da se nezvanom gostu što pre stane za vrat [lepo rečeno], predsednik je prve vakcine lično i svečano dočekao, dok novom soju mora biti od prvog dana jasno da je uljez, koji stiže prekasno da baci senku na dan za koji svi živimo, a to je dan koji čekamo osamsto godina, dan kad će spomenik našem voljenom županu biti svečano otvoren, i kad će Savski trg zvanično preuzeti titulu najlepšeg beogradskog trga, titulu koju mu je unapred milošću svojom dodelio predsednik Republike, odajući tako priznanje i sebi za zamysel stoletia. Otvaranje spomenika biće dodatni podstrek da nateramo koronu na kapitulaciju, jer je džinovski župan sa mačem – koji ne bih voleo da iznenadni udar košave odlomi dok sam ja zadivljen u podnožju – umnogome namenjen našim premilim turistima, milioni stranaca pohrliće sa svih meridijana ne na čas nego na kurs istorije u doba Nemanjića, na spomeniku se vascelo slavno doba belodano očitava, šta je snimljeno o rimskoj i grčkoj istoriji snimljeno je, sad na red dolazimo mi, na čelu sa našim županom, i sa Savskim trgom koji bi velikanu zacelo imponovao, da je mogao da gleda osam stoleća unapred, video bi i da sat na železničkoj stanici ponovo nakon dvadeset četiri godine pokazuje tačno vreme u našoj slobodarskoj časovnoj zoni, kojoj zanavek pripada i Kosovo: “Dođite svi, da vidite kako je lepo” – otelo se ushićenom, presrećnom tati Beograda na vodi, kad je njegovo prvo neimarsko delo otvoreno za smrtnike, sad je u podnožju spomenika Županu uskliknuo: “Nikad nešto lepše nisam video!”
Čovek koji je ubio Železničku stanicu veseli se satu koji ponovo radi, pokazuje vreme na pročelju zdanja iza kojeg su nestali koloseci, peroni, vozovi, putnici… Toliko o razlikovanju važnog i manje važnog, neophodnog i poželjnog, pisaću predsedniku da pomogne i farkaždinskoj crkvi, da njen sat, okrenut na sve četiri strane nepravednog sveta, opet pokazuje tačno vreme, a o superlativu kojim je počastio gorostasni monument i sablasni betonirani plac koji više nikud ne vodi i preko kojeg niko ne dolazi, ako je to nešto najlepšte što je video, šta čovek da kaže: nastavite sa Vesićem da ulepšavate prestonicu, pa ćete samog sebe zadiviti još i više, Savski trg činiće vam se tada kao seminarski rad na prvoj godini Pravnog fakulteta.
