Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Predsednik misli da zaslužuje spomenik, pa je to javno i rekao. To je najmanje što priliči njegovom velikom delu. I još da bude heroj svojih ili tuđih memoara, teške literature koja se bavi njim samim. Svet je postao Titanik u ledenom okeanu, tako je parabolično ocenio sudnu bitku oko vakcina. Ko dobije cepivo preživeće, uloga vođe u tome je najveća, pa postoje svi razlozi za strah i nemir koji udruženo stiskaju sa svih strana. Samo njemu dugujemo svoje postojanje.
Naša je budućnost na kratkoj uzdi i zapala je u šake mahnitog vladara, sklonog da obavlja opite nad svima koji pristaju. Nekakva baba Vanga bi možda prorekla da nam slede muke dok se ne navrši pola ove godine, a zatim dolazi bolje vreme: zarobljeni će zbaciti okove, bolesni će naći spas a umrli zasluženi mir. Oni što sada vladaju izgubiće slobodu koju su drugima oteli. Stiže novi vođa na nečemu belom, da li je at ili nešto drugo još se ne zna. I on će nam doneti izgubljene čast i slavu, i sebi i nama. Ovaj dosadašnji nestaje negde, odlazi, niko ne zna gde, niti će iko saznati. Možda među monahe iskušenike, obezbedio je sebi mesto u Hilandaru, da tamo tihuje i igra basket sa kaluđerima.
Čudne su staze gospodnje, niko ne može znati šta ga čeka i hoće li dočekati.
Gatanje koje sam ovde ovlaš naveo, ispustivši mnoge vidovite detalje, prepričao mi je poznanik kao deo januarske razbibrige koju je slučajno čuo. Rekavši uzgred da nam na našu sramotu, sudbinu proriču onostrane babe a ne stvaramo je mi sami.
Babe ili mi, to je sasvim svejedno u melanholiji koja pospane spasava od užasa. Svejedno je šta nas čeka, zar nam nije tako bilo godinama? Duško Petričić je javno izneo svoje viđenje stvari u izvrsnom likovnom radu. Karikaturi, dakle: silovanje Srbije kao model vladanja, pri čemu Srbija ćuti, a možda će jednom i progovoriti ako dođe do daha. Napasnik je dužan da pokaže sebi i svima surovu potenciju, kako bi se inače držao sna o mestu na vrhu spomenika, koje mu svakako pripada.
Ta ideja o postamentu i figuri u rangu Nemanje, izrečena je uzgred, u jednom od naleta samoljubivog pijanstva: dizaćete vi meni spomenik! Eto zadatka koji možda nije moguće izbeći. Graditelji kipova i rušitelji grada pažljivo slušaju vodeću misao, možda namerni da je ostvare kao još jedno fantastično ruglo. Lako je naći trg, poseći sve na njemu, skloniti ono što je postojalo, sve što podseća na sve što je nestalo, podići čudo koga nikad nije bilo. Spomenik može da bude uspomena na živoga, ovaj model nije u stanju da čeka sud istorije, jer on sudi istoriji.
Vajar udvorica će sačiniti kip sa glavom kralja koji još vlada, biće tamo lepši nego što je inače, jer drugačije ne može. I biće jednoga dana dovezen šleperima parče po parče, uspravljen i uzdignut do visokih zgrada, kako bi odozgore gledao sve što je stvorio. Na otkrivanju sebe govoriće lično, zadivljen gigantskim delom vajara koje je skoro u rangu njegove neuporedive slave.
Ova je projekcija deo mita koji se gradi za nepostojeću budućnost. Fikcija ili ne, ali njeno je oživljavanje moguće kad sve drugo zaćuti. Na tome se radi svim silama: ućutkati N1, Danas, Vreme, NIN, Peščanik. Tada je moguće slušati samo jednu misao iz tame, bez oponiranja i replika, bez pitanja, nedoumica, sumnji, otpora i traganja za bilo čime što omogućuje otvaranje prozora. I zijati u visine, prema vrhovima obeliska.
U školama, u javnim zgradama, u vojsci i policiji, obešena retuširana fotografija vođe koga svi vole. Onih koji to negiraju više nema. Ljudi bez te jedine emocije nisu u njegovom svetu.
Ovo je košmar koji je ostvariv. Buđenje bi moglo da bude još gore. Orvelova zemlja u zlatnom Periklovom dobu, svako je svakome veliki brat. Vođu prisluškuje vođa lično, želi da konačno sazna šta zaista misli. Borba protiv mafije se nastavlja, ali više nije potrebna. Pobeđena je tako jer su svi mafijaši postali članovi partije. Glava mafije ne seče glavu mafije.
Ali, šta je sa vidovitom prorocima? Zar nije rečeno da sredinom godine sve ovo pada, i da stiže novi vođa. A on će osvajati vlast, jačati moć, dovodiće svoje ljude, dignuće sebi spomenik i ispisati svoje memoare. I opljačkaće već opljačkano.
Dakle, svejedno je, glasi poruka sa vrha spomenika, svaka je pobuna uzaludna, ništa se ne menja, ja sam ovde zbog vas živ uklesan u večnost.
Država je dobila ime sablasti koja misli na naše spasenje.
Vreme je da krenemo u susret Čudovištu.
A tamo će svako od nas dobiti 30 evra i rešiti se svoje duše.
