Jelena Đorđević, teoretičarka kulture
Puca režim, ali pucaju i građani
Parlament izaziva najdublje gnušanje i govori da smo stigli do granice izdržljivosti ovog i ovakvog režima. Кoličina stida koji osećamo prevazilazi granice podnošljivog. Slušajući ljude u tom „najvišem domu“, stidim se što pripadam ljudskoj vrsti
O tome koliko nismo svesni destruktivnosti medija, koji u ime navodne slobode govora nude najvulgarniji sadržaj, plasirajući pritom laž, licemerje i ispiranje svakog zdravog razuma, Jelena Đorđević, teoretičarka kulture i profesorka na Fakultetu političkih nauka, često je ukazivala u svojim javnim nastupima. Međutim, vremenom čini se, a posebno u godini razorenoj u svakom pogledu pandemijom virusa korona, društvo i kultura dospeli su do nikad nižih nivoa na lestvici jednog društva koje teži ka modernom evropskom konceptu. Naravno, mediji su tu sliku dodatno oskrnavili... Upravo pitanje budućnosti javnog govora i kulturne politike bio je povod za razgovor sa profesorkom Đorđević.
Da li su prisustvo virusa i pandemija samo osvetlili sve krize sa kojima se kulturna scena godinama bori? Кako će kultura i umetnost uopšte opstati u godinama koje dolaze?
Složila bih se sa vama da kriza oko pandemije nije uzrok srozavanja uloge i značaja kulture kod nas, već je samo vidljivije, kao uostalom i sve ozbiljne bolesti ovog društva. Кrize podižu sve na mnogo viši stepen, i dobro i zlo. Što se kulture tiče, čini mi se da tu postoje dva moguća aspekta sa kojih stvari mogu da se posmatraju. Ako kulturu shvatimo na jedan sveobuhvatan način, kao način života, kao aktivnu silu koja utiče na naš govor, ponašanje, sistem vrednosti, tradiciju, pravila, državu, institucije, identitete, onda je kultura kod nas u apsolutnom kolapsu. Jer sve što sam pomenula je poremećeno – među ljudima vlada mržnja, nasilje svih vrsta je u porastu, jezik je sveden ili na psovku i etiketu, ili je sramotno osiromašen. Tradicija je postala plen lažnih patriota koju definiše ko kako hoće, prema potrebi, istovremeno gazeći po tradicijama koje im se ne dopadaju i koje im ne koriste. Pravila svih vrsta su ukinuta: pre svega pravilo da je laž loše, a istina dobro. Istina se prikriva ili preokreće. Svako pravilo pristojnosti je ukinuto. Ne poštuje se nijedno pravilo zapisano u Ustavu, a još manje ona koja se deklarativno promovišu, a svakodnevno brutalno krše. Institucije su razbijene i uzurpirane, a državu predstavlja jedna samozvana bahata manjina. Banalizacija, unižavanje, agresija, laž – to je kod nas kultura „kao celokupan način života“.
S druge strane, ako kulturu shvatimo kao ono najbolje što jedno društvo proizvodi na planu stvaralaštva, onda je stvar još tužnija. Prevashodno zbog toga što populizam prezire visoke domete stvaralaštva jer oni podrazumevaju, između ostalog, traganje ili vapaj za istinom, što ovde nije nimalo popularno. Na lestvici naopakih vrednosti, u društvu u kom se isključivo priča o otvaranju fabrika i auto-puteva, kao da smo na samom početku modernizacije, nema mesta za visoku kulturu. Ona je jednostavno poništena, u nju se ne ulaže, ona se ne ceni, ona smeta, mnogo smeta. A surovi kapitalizam tranzicionog tipa svemu tome maksimalno doprinosi. Zato se ulaže u kreativne industrije koje gode i kapitalu i državi.
Кako je došlo do toga da su pojedini umetnici postali meta političkog establišmenta?
Populizam uništava elite – umetničke, intelektualne, stručne. Na tome on počiva. Pojedini umetnici su postali mete u opštoj multiplikaciji meta koje su neophodne beslovesnoj gomili „predstavnika naroda“ da bi huškali i radili na stvaranju atmosfere ratnog stanja, sve prikrivajući jezivo stanje u društvu i svoju sramnu nesposobnost. U do krajnosti poremećenom društvu estradne zvezde se sahranjuju u Aleji zaslužnih, to je vrhunac umetnosti koji populizam prepoznaje. U svojoj biti, umetnik treba da bude slobodno biće koje stvara drugačije svetove od onog koji nas okružuje, koji ume da prepozna razloge nepravde i mesta na kojima se krije zlo, ali i dobro. U režimima u kojima postoji samo jedna misao, jedan uzor, jedna priča, jedna pesma koju hor istih glasova neprekidno ponavlja, kao pokvarena ploča – nema mesta ni za slobodu, ni za stvaralaštvo. Umetnici iskaču, kvare, smetaju, izobličavaju, raskrinkavaju. Кako establišment u autoritarnom režimu uopšte može da ih podnese? Nikako!
Autor Dragan Jovićević, Foto Milan Ilić
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 6.1.2021.
