Draža Petrović, kolumna za portal N1, 1.1.2021.
U onim rubrikama „Dogodilo se na današnji dan“ za 1. januar trebalo bi da piše: „Rodio se Ivica Dačić, čovek koji je izgubio čulo ukusa i mirisa još pre 30 godina, a nije korona. Ne znaju šta je“.
To njegovo gubljenje čula ukusa odnosi se na potpuno odsustvo svesti šta je sve progutao u životu, kao i na odsustvo bilo kakvog ukusa u biranju političkih partnera, te biranju vlasti koju će da podržava.
A i čulo mirisa garantovano nema, jer je on specifična vrsta ljudi – ništa mu ne smrdi. I nema tog mirisa koji on ne može da podnese, od kace pokvarenog kiselog kupusa, tone uskislih banana do Srpske napredne stranke.
Čak bi se moglo reći da ono što njemu miriše, svima drugima smrdi. A kod Dačića je uvek nešto smrdelo, od kada se kao mladi socijalista pojavio početkom devedesetih u parlamentu sa pripremljenim hvalospevima o Slobi Miloševiću, bio je dakle avangarda Luke Kebare – pa do pre neki dan kad je u pauzi za reklame na RTS-u birao lakša pitanja od težih.
„Tebi ne smrdi ovo što radi Sloba“, pitali su ga još devedesetih, a njemu nije ništa smrdelo, kolko god naprezao nozdrve, pa se on može računati kao nulti pacijent koji sve simptome ponosno nosi 30 godina.
Od Dačića kao kliconoše, nećete dobiti povišenu temperaturu, već će vam samo biti povišen pritisak, kad izračunate koliko ljudi je za tih 30 godina nestalo zbog raznih politika koje je podržavao Dačić, a njemu i dalje ništa ne fali. I veseo je.
Pa je juče ujutru, na svoj rođendan, malo glumio voditelja na TV Prva, jer tradicionalno svoj rođendan obeležava nekim spektaklom – 2012. je 1. januara sa Borisom Tadićem šetao po Ulici otvorenog srca, i ogovarao Vučića, da bi već nekoliko meseci kasnije iste godine šetao po Vladi Srbije sa Aleksandrom Vučićem, i ogovarao Tadića.
Neku godinu ranije, kada je već bilo dogovoreno da Aleksandar Vučić postane gradonačelnik Beograda kao kandidat koalicije SNS, SPS, DSS, promenio je u poslednjem minutu odluku, pa je SPS pomogao da gradonačelnik, ipak, postane Đilas.
Isti onaj – koji, bre, Đilas, to su, bre, amateri – od pre neki dan iz studija RTS-a.
Kasnije je opet svojeručno pomogao da Đilas bude smenjen sa mesta gradonačelnika Beograda, a tim povodom je izjavio: „Što se tiče Đilasa, ja mislim da je on na putu da postane pluskvamperfekat“.
I Đilas je uskoro zaista postao pluskvamperfekat, dok je Dačić ostao non-stop u glagolskom obliku zvanom prezent.
Takvog talentovanog crvenog profesionalca, kakav je Dačić, u istoriji nije uspeo da izrodi ni amsterdamski Red light district, pa bi ga možda trebalo izložiti u nekom izlogu da mladi naraštaji vide specijalnu ljudsku vrstu – nultog pacijenta srpskog višestrančja kome bi na partijskom grbu umesto crvene zvezde petokrake, trebalo da stoji crveni fenjer. Kome ništa ne smrdi, bezukusan je, a spreman je čak da zarad svog opstanka podržava i one političare koji su odavno u večnim lovištima.
Tako je u poslednjoj predizbornoj kampanji hvalio druga Tita gde god je mogao, iako od 1945. naovamo, jedino sa Titom iz razloga objektivne Titove sprečenosti, nije pravio koaliciju.
Dačić je postao veliki titoista, jerbo je jedan deo svoje karijere pokušavao da pokaže kako je Sloba isti Tito. A trenutno pripomaže u dokazivanju da je predsednik Vučić isti Tito, ako ne i mnogo istiji Tito od istog onog Tita.
„Titu veran, kralju odan, ovde leži Jaša Prodan“ bio je posprdan epitaf za čuvenog srpskog političara Jašu Prodanovića, koji je bio i monarhista i titoista, zavisno od toga ko je na vlasti, dok bi ta satirična pesmica u Dačićevom slučaju glasila: „Titu, Slobi, Koštunici i Tadiću veran, Vučiću odan, sa nama će zauvek biti Ivica Prodan“.
Od svih stvarčica za jednokratnu upotrebu u periodu od 1990. godine naovamo, Ivica Dačić se najbolje kotira. Odmah iza njega su papirne maramice, ali za razliku od papirnih maramica, Dačić nikada nije završio u kanti, već su u kanti oni koji su ga jednokratno upotrebljavali. Ispostavilo se, naime, da je Dačić totalni čovek za jednokratnu upotrebu, ali gore prođu oni koji su ga jednokratno upotrebljavali.
Tako da je u pravu: „To su, bre, amateri“. U onosu na doajena Partije crvenih fenjera.
