Draža Petrović, kolumna za portal N1, 8.1.2021.
Da se onaj dan u Srbobranu na dverima crkvene porte pojavio Predrag Koluvija, pošten čovek i veliki vernik, garantovano bi onaj crkvobran iz Srbobrana koji je stao u odbranu crkve od N1, klekao do poda, jerbo srpska crkva u poslednje vreme mnogo više ceni vernike “s pare” no vernike novinare.
Okej, uz svakog velikog savremenog vernika idu i velike savremene pare, jerbo su novci u abnormalnim količinama najvažnija stvar za otkup grešnih duša, pa je i Predrag Koluvija, dakle, po oceni njegovog advokata “pošten čovek i veliki vernik”, kako je rekao Jeleni Zorić.
Svaki advokat misli da je njegov klijent pošten čovek, jasna stvar, ali – kako je izmerena veličina verništva Predraga Koluvije? I kako se razvlači pantljika za merenje veličine verništva Predraga Koluvije ili bilo kog drugog “velikog vernika”?
Mora da ide ovako: ode neki advokatski pripravnik u zatvor da izmeri koliki je klijent vernik. Vrati se u kancelariju a advokat ga topalovićevski prekori:
-Šta je ovo – dva metra i 28 santimetara!? – prekrsti se advokat gledajući u papir i kaže pripravniku: “Pa tebe čovek ne može nigde da pošalje! Idiote jedan! Gde si video vernika s tolikom veličinom?! Šeprtljo jedna, oči ti ispale, pa je l’ ti ne umeš da uzmeš ni jednu najobičniju verničku meru!”
-Pa dobro, i sam sam se čudio što je toliki vernik, al’ šta sad? – kuka pripravnik.
-Jesam ti rekao da izmeriš vernika, a ne grdosiju od vernika. Idiote jedan! – nastavlja advokat da se dere na pripravnika.
Onda mu pripravnik besno odgovori: “Ma neću više nikada da idem da ti uzimam meru! Da znaš!”
Ali šta je tu je – sa preciznom merom da je Predrag Koluvija vernik u razmerama od najmanje dva metra i 28 santimetara, advokat ipak shvati da ne samo što je klijent Koluvija pošten čovek, nego je i veliki vernik. Te ipak na kraju pohvali pripravnika, pošto je “veliki vernik” titula koja se u Srbiji računa ko doktorat na Sorboni.
U prilog velikog verništva Predraga Koluvije ide okolnost da je čak i firmu za proizvodnju organizovanog organskog paradajza i organizovane organske marihuane nazvao po hilandarskoj luci Jovanjica.
Verujući čovek od koga je i Bog digo ruke, ipak – i dalje veruje da je nevin, što je najvažnija stavka njegove vere.
I u zatvoru se veliki vernik Koluvija redovno moli za zdravlje novinarke, tužioca i policajca koji su ga u javnosti označili kao velikog narko dilera, dok mu je do tog trenutka sve išlo po planu da ostane upamćen u istoriji biznisa i agronomije kao pošten čovek i veliki vernik.
Koji je obožavao Srpsku naprednu stranku kao najvažniju crkvu u kojoj treba da se moliš, jerbo je to religija koja ti omogućava da budeš pošten čovek, dok ti Srpska pravoslavna crkva omogućava da budeš veliki vernik.
I onda se Koluvija jednog dana nešto grdno zeznuo, pa su mu leđa okrenuli i religija i crkva, ali tu je njegov najnoviji promoter, advokat, koji se puno ne razlikuje od popa, jer i on ima tarifu. Mada je sigirno jeftiniji od popa.
Što opet ne znači da ga na dverima srbobarnskog hrama ne bi dočekali s počastima ko da je vaseljenski patrijarh, zato što crkva otkida za velikim vernicima koji na retrovizoru okače krstaču, a na firmu okače hilandarsko pristanište. Ponašanje velikog vernika tu nije toliko ni bitno, kolko je bitno da se vidi da je veliki vernik mnogo veliki vernik, bar odokativno.
-Ne ubij – šesta božja zapovest, međutim, u Koluvijnoj interpretaciji izgleda glasi: “eN1 ubij!”, a tu se se poklopili i stavovi vladike Irineja bačkog, privatnog vlasnika srbobranskog hrama koji ni na šta ne plaća porez, što je nabolja varijanta ako hoćeš da budeš privatnik u Srbiji. I Koluvija i vladika bački ne vole N1, pa su njihove zajedničke molitve parahrišćanaska borba protiv slobodnog novinarstva.
Irinej, kakve li ironije, spada u onu vrstu hrišćana koja po sajtu SPC objavljuje anrihrišćanska saopštenja, baca anateme na medije i novinare, mada nijednu anatemuu nije bacio na velikog vernika Koluviju, nezvaničnog distributera “tamjana” koji ima halucionegono dejstvo.
Ta priča o velikim vernicima ide još od pokojnog Arkana koji je za sve svoje poduhvate angažovao i po nekog popa koji bi osveštao paravojnu jedinicu, paravojnu kockarnicu ili paravojnu pevačicu, te je takođe ostao upamćen još za života kao veliki vernik i pošten čovek.
I ne bi to ništa strašno bilo da ga nije i crkva smatrala velikim vernikom, mada je u životu više puta čarapu stavio na glavu, nego na nogu. Tako da svi oni vernici koji čarape koriste na način na koji je to predvideo izumitelj čarapa, ni nemaju neke šanse od tih silnih velikih vernika koji bi radile ubili bližnjega svog, no ga ljubili.
Kao što su i zakoni smišljeni da bi se kršili, valjda su i Božje zapovesti smišljene s istom idejom.
