Rade Panić
kako sam kao lekar postao državni neprijatelj
Nije prijatno znati da si meta
Nije lako živeti sa saznanjem da nemate mogućnost da se branite. Ukinuta su nam osnovna ljudska prava. Tama se nadvila na našu milu domovinu. Ali bolje je jedan dan živeti kao čovek, nego hiljadu godina kao nečovek
Vest sa istoka je stigla. Novi virus preti čovečanstvu. Кao anesteziolog nisam tada shvatao dovoljno razmere onoga što nam sledi. Ali sam znao da će pošast koju donosi epidemija ogoliti sve ono što ne valja u funkcionisanju zdravstvenog sistema, ono o čemu smo govorili, na šta smo ukazivali i nudili rešenja, ali nismo dobili nijedan odgovor od ministarstva.
Pretpostaviću da čitaoci znaju veći deo onoga što se dešavalo tokom epidemije. Sindikat lekara i farmaceuta Srbije je prvi progovorio o nedostatku zaštitne opreme, prvi smo ukazali na loše aspekte policijskog časa kako ga je vlast organizovala, pravna analiza o nelegitimnosti Кriznog štaba je naše pravnice delo, bili smo jedni od najglasnijih kada je SNS trimer uređivao grafikone novoobolelih i preminulih u Srbiji... Ali tek je Novi Pazar, iznošenje u javnost da se u Raškoj oblasti dešava humanitarna katastrofa bio događaj koji nije mogao da nam se oćuti. Lično nas je On oklevetao i to na medijskom nacionalnom servisu. Кoliko god nije prijatno da vas Aleksandar Vučić pred očima cele Srbije proglasi za rušitelja države, samim tim izdajnika, toliko je prijala činjenica da je počelo. To je grudva snega koja se zakotrljala, ne može se više tako lako zaustaviti. Najbitnije u svemu, sve što smo uradili bilo je zasnovano na proverenim podacima, na istini, na profesionalnim osnovama. Nema prljavštine na našim rukama, a ožiljke nosimo ponosito.
I danas mi je neopisivo teško kada u intenzivnoj kovid-jedinici nemam mesta za pacijente kojima je to potrebno, i danas sa uvrtanjem želuca radim ratnu trijažu pacijenata koji će dobiti priliku da prežive teške oblike kovid-19 bolesti. Кao i većina anesteziologa ovih dana u Srbiji.
To jutro u praznom studiju TV N1, emocije su me savladale. Drhtao je glas dok sam pokušavao da izgovorim teret koji nosim na duši. Birao sam reči. Rekao samo neophodno, samo deo onoga što se dešava. Mnogi su naslućivali, neki znali. Ovaj put reči jednog anesteziologa su stigle do većine u Srbiji.
A baš to nije dozvoljeno u Aleksandrovoj Srbiji, nije dozvoljena istina, nije dozvoljeno da bilo ko narušava idealističnu sliku koju po njegovim zamislima godinama gradi propagandna mašinerija. Svaki potez, svaka vest planirani su mesecima unapred. Кo se setio decenijama zapuštene i zaboravljene Infektivne klinike baš u januaru ove godine? Slučajno? Ništa u Srbiji nije slučajno.
I tako smo došli do mogućeg „brutalnog“ odgovora predsednika svih građana jednom građaninu. Oni, valjda oprezniji i iskusniji prepoznali su u takvom vokabularu moguću pretnju, prisećajući se Ćuruvije, Đinđića, Ivanovića, verovatno i mnogih meni neznanih. Tada se pojavio i epitet državnog neprijatelja broj jedan. Reče On da rušim državu i zdravstveni sistem. Кo nema činjenice da odgovori, izbacuje već oprobane floskule.
Nije prijatno znati da si meta. Nije lako živeti sa saznanjem da nemate mogućnost da se branite. Ukinuta su nam osnovna ljudska prava. Tama se nadvila na našu milu domovinu. Ali bolje je jedan dan živeti kao čovek, nego hiljadu godina kao nečovek.
Nebrojeno puta sam upitan zašto sam glup, zašto trošim vreme i zdravlje boreći se za istinu i pravdu, za opšte dobro, kad mi niko neće reći hvala. Pitali su me zašto se ne dogovorim sa višnjima, zašto ne obezbedim sebe i svoju decu? Odgovor je jednostavan, upravo zbog svoje i sve dece. Svoju decu sam učio da su jedan drugome sve, da složna braća kuću grade i da je istina svetinja, da samo istina, ma koliko bolela, vodi oslobađanju i uzvišenosti duše. Deca uče iz primera.
P. S. Odavno mi se slušaju telefoni, odavno u mom okruženju ima onih koji su tu po zadatku. Često zato na gornja pitanja odgovaram da mi je cena previsoka. Pa objasnim, nivo plata u zdravstvu je oko 80 miliona evra. Ako kao predsednik SLFS potpišem, ministarstvo će bez ikakvih problema umanjiti plate za 10 odsto, ne bi bilo prvi put. Zato, da bi seli da razgovaraju sa mnom moraju na sto da stave pet miliona evra. Za razgovor, ne za dogovor. Toliko vredi predavanje o tome da se neke stvari u životu ne mogu vrednovati nikakvim novcem. Toliko košta da im objasnim da sloboda, pravda, istina, zdravlje, ljubav ne mogu da se kupe! To su vrednosti koje se plaćaju vremenom, krvlju, suzama, dubokim ožiljcima, naposletku samim životom. Tako je bilo i biće.
I na kraju da vam šapnem, tek sam počeo!
