Nebojša Romčević, dramski pisac, scenarista i profesor FDU
Režim je sam sebi najviše radio o glavi
Vučić je konačno devalvirao samog sebe. Beskrajne laži, besomučni pi-ar teror, fabrikovanje afera da bi se skrenula pažnja sa potpunog debakla i potonuća, izmišljanje neprijatelja i njihovo odlučno uništavanje, proglašavanje krađe državnom tajnom, svađe sa utvarama sa društvenih mreža, junački napadi na one koji ne mogu da se brane... bahatost i glupost u tangu smrti
Prodali su sve, čak i izvore pijaće vode. Reke su strpali u cevi. Zaradili crne liste. Radnici rade po četiri godine a da ne prime ni dinar plate. I polako se mire da u budućnosti ni penzije neće biti. Кriminalci i vlast prisvajaju čitave gradove. Planinama odsecaju vrhove, eksploatacijom rudnika, kako nazivaju krađu. Tajne službe vršljaju. Uništavaju ljudima živote. U tišini pretvaraju radnike u robove. Je li moglo gore u ovom „zlatnom dobu“, u godini za nama, između ostalog pitamo Nebojšu Romčevića, profesora FDU, scenaristu i dramskog pisca.
Ako se ne probudimo bićemo poslednja generacija koja slobodno hoda planetom, rekao je Asanž. Zvuči kao jeftin pamflet ili opomena?
Кako je globalizam, kao filozofija opšte narkoze i vulgarizacije života, dospeo u slepu ulicu, ne donevši, osim enormnog bogaćenja globalne oligarhije, nikakve pozitivne posledice po pojedinca, tako nastaje i reakcija u suprotnom smeru. Strah od ropstva bez obzira na politički sistem je sasvim realan. Još uvek nije jasno šta je alternativa: izolacionizam, nacionalizam, ili neki neomarksistički koncept globalnog otpora globalnih robova, što je meni najbliža ideja. Asanžov poziv na buđenje je sasvim na mestu, ali kuda ćemo ako se uopšte probudimo? U kontekstu velike ekonomske krize, svakako će ljudima biti mnogo teže da se bore za slobodu, jer će se plašiti za radna mesta, ali ovim putem, vrlo skoro, ogromna većina će ionako biti zamenjena tehnologijom. Sindikati će izgubiti svaku moć pregovaranja, tako da je ovo što s radošću zovemo tehnološkim napretkom dobrovoljno namicanje omče na sopstveni vrat. Možda će taj budući, četvrti sloj stanovništva koje se ne može zameniti tehnologijom biti jezičak na vagi, a možda će oni biti jedina smetnja potpunom porobljavanju.
Postali smo siromašni, ili ostali smo siromašni, ali to nije tema. Vučić, premijerka i njihov hor promovišu „zlatno doba“? Ovo je vreme laži?
I dalje kao ključno pitanje ostaje hoće li građani ove zemlje imati snage da se dignu iz pepela koji za sobom ostavlja ova elementarna nepogoda? I šta to dizanje iz pepela znači? Hoćemo li imati dovoljno tužilaca i sudova da svakog od ovih stotina hiljada koji su se ogrešili o zakon izvedemo pred sud? Hoćemo li imati snage da se obračunamo sa administracijom koja iz senke razara tkivo države, da raščivijamo Beograd na vodi, Etihad, Rio Tinto, borsko zlato, investitorski urbanizam, bankarske prevare, vetroparkove, male elektrane, zloupotrebe tajnih službi, hoćemo li vratiti otete kompanije, izvore, reke, šume, turističke objekte, zatvoriti trovače, hoćemo li pristati da su zakoni iznad svih i hoćemo li, bar jednom, izbeći lidera pantokratora? Ako nam ovo izgleda previše, onda slobodno možemo da nastavimo sa samoizolacijom, i nadamo se novom virusu koji će biti dobar alibi za našu sramotu.
Кako biste opisali ovu godinu? Šta ju je obeležilo? Кao ste se vi snašli u njoj?
„To su bila najbolja vremena, to su bila najgora vremena“, što bi rekao Dikens. Ovo je godina velikog diskontinuiteta, a najzanimljiviji je izvesni duhovno-intelektualni diskontinuitet. Pitanja za koja smo mislili da su još davno odgovorena, pojavila su se ponovo u svoj svojoj snazi: smisao i kvalitet našeg života, uloga države u njemu, bez čega sve možemo, a bez čega nikako ne možemo. Možda smo, kao vrsta, shvatili vrednost slobode i tričavost onoga što je bila okosnica našeg života: karijera, socijalna raslojenost, nacionalni i rasni identitet su postali anahronizam.
Što se mene tiče, prepoznao sam kako vreme teče, kako se nedelje smenjuju brzinom minuta, kako su kratka godišnja doba i kako se, zapravo, ništa ne dešava osim da se naše bure neumitno približava vodopadu. Iz života sam izbacio sve viškove, pronašao pasiju u učenju grčkog jezika, političkoj situaciji u Atini za vreme Peloponeskog rata, agoniji demokratije i njenim ogromnim manama koje su dovele do sunovrata Atine. Naučio sam sebe da živim sa distancom, unutrašnjim mirom i nečim što bih smeo da imenujem mudrošću. Verujem da sam jedan od mnogih koji su uspeli da odvoje bitno od nebitnog. U bitno je dopalo ono što mi niko ne može uzeti, a u nebitno sve ostalo.
Autor Tanja Nikolić Đaković, Foto Đorđe Кojadinović
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 30.12.2020.
