Piše: Ljubomir Živkov, tekst za Peščanik.net, 24.12.2020.
Popeo sam se na glavu cenj. čitateljstvu ponavljajući da je religija hobi, i da država (u daljem tekstu: Država) ne bi na to smela da troši ono što je od vlastitog življa na raznorazne načine oduzela. Neka crkva obuhvata i devedeset sedam procenata stanovništva, Državi je to svejedno, ravno joj je do Kosova, moralo bi joj biti ravno do Kosove: neka to masovno i registrovano udruženje pobožnih građana samo sebi i svojim članovima obezbedi sve što je udruženju potrebno, a Država, čim primeti da ta verska ustanova, utemeljena na članarini te na dobrovoljnim prilozima članova i ktitora, prilično već i zarađuje, ima da je oporezuje kao što bi oporezovala bilo koju kapitalističku tvrtku: imate profit, ili je lepše reći „i čaša se vaša prepunja“, to je jako pohvalno, ispao je od vas odličan tecigazda, ali sad ćete iz vašeg roga izobilja jedan deo dati meni, to jest Državi, pa ću ja tim novcem pomoći moje isto tako žitelje kojima ne cvetaju ni ruže, ni bosiok, u čijim su vlažnim potleušicama bolezan, pečal i vozdihanie.
Ali, već neka dva milenijuma nije po mome, naoborot, Država uzima od sviju i daje onima koji rukovode crkvom, sad joj ni to nije dovoljno, nego otvoreno, i hvališući se bestidno, šalje novac sveštenstvu koje činodejstvuje u drugoj državi. Zašto da ne šalje, kako bi mogla da ne šalje, čujem glasove hiljada i hiljada pravoslavnih hrišćana, kad je to ista crkva, naša, Srpska pravoslavna, koja, baš kao i muzika, ne zna za granice!
U obilju tekstova o još neuzdrmanoj koroni pažnju mi je privukao poduži naslov: „Brnabić: Vlada će nastaviti da pomaže obnovu crkve u Mostaru“. Kako će nastaviti, kad se ja ne slažem ni sa započinjanjem? I kako to Vlada pomaže? Njeni članovi u slobodno vreme i o svom trošku putuju u Mostar i tamo mešaju malter sa zidarima? Ili ministri i premijerka, budući plaćeni mnogo bolje nego podanici u Državi čija su oni dična vlada, daju ozbiljne novčane priloge da se tamošnja pravoslavna crkva, stradala u bratoubilačkom ratu, obnovi? Ne, naravno! Vlada se razmeće time što iz budžeta Države – u kojoj obitavaju i nepobožni, i katolici, i muslimani, i Jevreji, i manje slavne druge crkve i sekte – presipa dukate žežene u Mostar, radosna što može i što sme toliko da iskorači izvan svojih ovlasti i izvan svoga ograničenog i umnogome neuređenog perimetra.
Sad već dobrano izbačeni iz pravoslavnog takta dobri Srbi škrguću nimalo svetosavski zubima na moje bogohuljenje, ali ja i dalje držim da Država ne sme novac (koji pripada stanovništvu) uopšte da troši na crkve, a još manje to sme da radi izvan svojih granica! Jer, ako se granice Države i rasprostranjenost vere pravoslavne ne podudaraju, to nije ni od kakvog značaja (osim možda za naučnike, istoričare religije, statističare i sl.), jer je Vlada zadužena da se brine prvenstveno, ili zapravo jedino, o građanima, o svim građanima, u Državi čija je ona vlada!
Vlada Republike Srbije nije srpska vlada, nije Vlada svih Srba, ona je Vlada sviju državljana Srbije, a sama premijerka priznaje, i diči se (preponosna je, kako se to danas kaže) što je novac uzet od Mađara, Hrvata, Rusina, Jevreja, Roma, Albanaca, samovoljno poslala u Mostar, da se što pre podigne pravoslavni hram! Zar ne može Hrvat u Subotici pomisliti: zašto Vlada Srbije ne pomaže baš nimalo obnovu katedrala u Hercegovini, šta je uopšte od novca koji sam ja u vidu poreza dao Srbiji otišlo kao milodar Gospi od Međugorja; da sam musliman mogao bih pitati zašto Srbija ne pomaže da se u Bosni sagradi džamija koja bi bila najveća u Evropi. Ali pošto sam rođen i kršten u pravoslavnoj crkvi, i odgojen u pravoslavnoj tradiciji, protivim se da moja, laička Država zajedničkim novcem pomaže moju crkvu u inostranstvu.
Da je reč o Državi koja ima dobara više nego što će njenom stanovništvu ikad zatrebati, bilo bi lepo da pomaže unaokolo, najpre žiteljima susednih kakve su da su zemalja, pa sve do Polinezije, ili neke druge oblasti koju pustoše čas zemljotres čas cunami, ali veći deo stanovništva u Srbiji malo je reći oskudeva, a Država se šepuri u inostranstvu i zida sebi zadužbinu!
Vlada Srbije nas podseća, ili prosvetljuje, kako koga, da je Saborna crkva u Mostaru do izgradnje našeg Svetosavskog hrama bila najveća bogomolja na Balkanu, nisam to znao, ali zar nam to nije bilo milo, i zar nam nije bilo dovoljno, zašto smo morali da je na Vračaru nadmašimo, ako smo ujedinjeni u veri, i šta će biti ako Srbi u Hercegovini, a pomognuti i novcem iz Srbije, sad dograde kupolu ili toranj pa njihova Saborna crkva bude veća nego naš Hram?!
&
Da Vlada šalje ćebad nekome ko zebe, da deli toplu čorbu ljudima koji gladuju po mrazu, da poklanja lekove koji nama pretiču, to bi bilo krasno, ali Država se luksuzira, Vlada se luksuzira Državinim novcem, pomaže obnovu nečega što je po njenim nemerodavnim merilima uzvišeno i veličanstveno, pa ako geografski i ne pripada nama, to će biti deo našeg duhovnog bogatstva, da, da, duhovno bogatstvo rodiće se, gle, baš kao u marksizmu, iz materijalnog, a to materijalno stvaram u okv. sv. mogućnosti i ja.
Rad sam da sročim Antirasipničku peticiju, koja bi predsednicu Vlade i ministre podsetila da je Država, samim tim i Vlada, odvojena od Crkve, a pogotovo je odvojena od crkvenih organizacija i hramova koji su teritorijalno izvan njenog službenog, ovozemaljskog i čisto praktičnog, uslužnog delokruga.
