Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1, 30.12.2020.
Predsednik je sedeo odeven u crni komplet, uobičajeno svečan i uzvišen u razumevanju svog značaja. Držao je čas o godini koja upravo odlazi, ne zamerajući sebi ništa.
Pokazao je grafikon na kome je on oslikan dugačkom linijom, a svi ispod njega tačkastim simbolima. Govorio je o sebi u trećem licu, pokazujući tu crtu: vidite ovo je predsednik, a ova sitnina svi ostali. To je državnički oblik raporta narodu na kraju godine. Sve što vidite da valja, to sam jedino ja.
U senci tog neizmernog samoljublja jasno se video zov radikalske divljine, u nadmenosti, aroganciji, odsustvu duha i komičnoj ozbiljnosti. Taj čovek je konačno zastareo imajući svoje orijentire samo u prošlosti, a posle čudovišnog vrludanja jedva se snalazi u svojim nedokučivim misaonim lavirintima.
On je sam svoj majstor koji je kod vojvode Voje šegrtovao kao Pinokio, izvajan od temelja koji je na sebi trpeo samo crvotočnu građu. Nastao je i rastao kao Osmi putnik svega u čemu je bio, nasilni agens koji je nedokučivim putevima stigao do moći. Vantelesno političko začeće i sticaj očajno nesrećnih okolnosti.
Godina koja je prošla bila je samo njegova, pošto smo bez otpora dopustili da je oduzme od svih. Kao i mnogo puta pre, bacili smo u vetar i prašinu, u smeće i nepovrat zamašno parče života. Vreme koje nam nisu pojeli skakavci nego sablasti i njihove podivljale sluge. A njih su izabrali najgori među nama. Zato što su se najbolji povukli u stranu, predali se bez otpora i nestali u čamotinji, više se i ne braneći od zarobljavanja. To je bilans anestezije, a iz nje nas može podići samo iluzija koja nas je uspavala. Njena nakaznost, košmari koje izaziva, strašno buđenje pred licem koje se obnavlja u svojoj beskrajnoj odvratnosti, zar sve to nisu znakovi da je spavanju došao kraj!
Zašto je On čovek ove vučje godine, ili nešto što je ostavilo divlje tragove i ujede besnog čopora svuda po nama, pokušaću da ovlašno obrazložim u redovima koji slede. To je ono što se dogodilo, to pouzdano znate, ali pogledajmo još jednom bilanse poginule vučije godine.
Uspeo je da zauzme sve što je naše, da nas ostavi u jezi nasamo sa sobom. Svoju je kapitalnu laž prostirao bez valjanog otpora. Tvrdio je da nam je bolje nego ikada, ali da to nismo razumeli.
Postao je tamničar cele Srbije, zatvorio bez suda babe i starce i bacio ključeve, obećavao desetine novih hektara parcela na beogradskim grobljima, samo ako izađu iz kuća i ako ih uhvati virus ili on lično. Zaključao pse i mačke, živa bića koja veruju jedino ljudima i ne pružaju otpor.
Starci su u pola četiri ujutru imali svoje sabirne centre pred marketima, nije se pouzdano znalo ko je među njima živ a ko mrtav, ko je kupio hleb a ko prodao ostatke duše Luciferu.
Proglasio pobedu nad bolešću, otvorio stadione, dobio izbore uz pomoć svojih robova i lupeža, vladao sam a bilo mu je malo. Policijski čas, kao nacistička sintagma, postao je njegova čežnjiva lozinka. Krizni štab pretvorio u centralu za obmane. Svi umrli su bezimeni nesrećnici, svi su oni postali samo pokojne recke, inventar njegove vlasti nad zarazom.
Zauzdao medije, vređao sve koji mu se ne dopadaju. Organizovao odrede podlaca koji su ga branili od njegove mahnitosti i izmišljenih atentata. Čitava kolonija ulizica postala je njegova telesna garda. Vojsku i njene ponižene generale pretvorio u olovne vojnike, policiju u batinaše, a navijače i batinaše u svoje uzdanice. Surovo tukao građane dušmanskom policijom, vođen paničnim strahom. Zapretio mafiji udarcima maljem u njenu glavu, lično se prepao sopstvene pretnje i nedoumice na čijim se ramenima ta glava nalazi.
Niko mu nije bio potreban za politički dijalog. Pristajao je samo na sebe i svoje monološke rascepe. Prezir prema onima koji ne pristaju na njega, može se videti kao vladarska aura sačinjena od prostačkog cinizma. Uveren je u svoju hrabrost, pokazuje se samo onima koji mu se klanjaju, klanja se svima od kojih se plaši. Pred Trampom je sedeo ponižen i smlaćen u stolici za niže činovnike Bele kuće. Nikada nije uhvaćen u istini.
Nije bilo otvaranja novih poglavlja za sporo koračanje ka EU. Sa njim, taj put je konačno zatvoren.
Navedene sekvence, deo su mozaika o zauzimanju naše slobodne volje i naših oskudnih života. Ali i jak podsticaj na otpor. Ako samo još malo spavamo, neće biti ni buđenja.
Predsednik verovatno ne sluti da je kraj blizu. Ona dugačka crta koja pokazuje populistički rang, nema značaja. Nema zbog toga, jer je bahata vladavina nad sanjivim narodom opasan prezir eruptivne snage koja nastaje posle dugog ćutanja. Samo zbog toga što ne može da izgubi izbore, izgubiće vlast na vrlo gadan način.
Želim mu dobro zdravlje, valjaće i njemu i nama da bude bodar i hrabar za proces pred velikim većem časnih sudija.
Čovek svih vučijih godina to neće moći da izbegne. Ako nam bude srećna 2021, možda i dok ona traje.
