Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Gledao sam Coraxa dok crta slova i potpisuje svoj kalendar. Govori da ga ruke sve manje slušaju. Ali, uspeva da sustigne svoju i moju temu, uhvati je u raskoraku, nepogrešivo potrefi odvratnu grimasu i učini je ljudskom koliko je to moguće.
Petričić mi kaže da ponekad pišem sumračno, a svoje tekstove dovodim do brutalnih epiloga. Ali se drugačije sa njima ne može, jer stvarnost je mnogo tamnija. I on svoje opskurne junake nimalo ne voli, verovatno ih ne mrzi, ali ih trpi u svom svetu. Tamo se govori bez reči, pa nakaze ostaju takve i kad prođu kroz njegove šake. Ni on ne ulaže napor da ih pokvari ili popravi, takvi su kakvi jesu. Izazivaju smeh i osećanje hladne jeze. Corax i Duško umeju majstorski da nas prepadnu, pokazujući moćne suklate i nekadašnje kandidate za ljude u svom strašnom pohodu.
Velika skupštinska štala postala je razbojište u kome komični pajaci, opasne budaletine, narikače i nedovršene kreature brane svoga tvorca od atentata. Bilo je toga mnogo više nego što oni sa svojim delikatnim osetilima mogu da podnesu. Svakih desetak dana neko bi da potegne kuburu, kamu ili mišomor na kukavicu koja ne prestaje da oglašava svoju neopisivu hrabrost. Njegova posluga je zadužena da izmišlja i zaustavlja atentate, i tako podigne gazdu na tron neprobojnog i besmrtnog. Samo on je sve što Srbija jeste, napad na njega je pretnja uništenjem jedine snage koja nas drži svojom sablasnom mržnjom.
Corax, veliki majstor karikature, lucidni svedok rasula čiji je tvorac stalno u poslu novih razaranja, optužen je za novi atentatorski plan. Nacrtao je srpskog Ibija kako sam sebi postavlja metu na grudi. A onda su udvarači, zaljubljenici i svi oni koji još nisu konzumirali svoju nastranu ljubav, počeli najpre sebi a onda i ostatku sekte da objašnjavaju šta je maestro želeo da kaže.
On je navodno pozvao na ubistvo onoga koga nije moguće ubiti, meta je nacrtana, šta drugo da se misli? Njen je centar u srcu problema, onaj koji crta pokazao je kako da se cilja i čime. To je posao za snajperistu, krst končića je na pravom, precizno određenom mestu. To nije karikatura, to je javna pokazna vežba, to nije nikakav humor, ako jeste onda je jeftin i opasan. Zna se ko bi želeo da vođa i učitelj bude mrtav i beo. I možda je Corax tek u devetoj deceniji života odlučio da postavi sebe na čelo grupe koja cilja strogi centar, nacrtan njegovom neposlušnom no preciznom rukom.
Ali on kaže da se na karikaturi jasno vidi: metu ne crta majstor nego huligan, i to sam sebi, na herojskim prsima. Da ne tumačim ono što se tumačenju otima, ali sve dosadašnje potere na sebe, taj je organizovao lično, želeći pozu večne kuražne žrtve, koja ima čvrsti naum da ožali sebe pre vremena, i da stalno sa pratnjom leleče nad sobom. Posle bi bilo suviše kasno.
Takve zamisli nastaju u umovima koji su doživeli slom, iz njih izlaze nedovršene ideje o nemogućoj smrti, i one se dokazuju svuda gde nikakvih dokaza nema. Tako je i feljton o atentatima na Vučića javni prikaz razuđene paranoje, paničnog straha i razbarušene mahnitosti pred sunovrat režima. Sve ovo što doživljavamo kao košmar, zaista se događa, vladaru ne ostaje ništa drugo nego da svoj kolosalni kukavičluk raspodeli na Srbiju u njenoj velikoj tragediji. Svakome po parče straha, a najviše za svoju koloniju krpelja. Kad se stropošta telo na kome sisaju, nemaju gde da se denu.
Lice koje se ne može podneti, deo je umetničkog mazohizma Petričića i Koraksića. Ni jedan od njih ne pokazuje samilost, niti želju da nakaznost svoje teme svede na likovno podnošljiv prizor, niti sklonost da ga učini strašnijim nego što jeste. Dovoljno je ono što vidimo u galeriji jeze. Majstori svom radu dodaju pristojne doze umetničkog altruizma. Njihov model na karikaturi izgleda ljudskije nego u stvarnosti, koju oni ne ulepšavaju, jer to nije ni moguće, nego je oplemenjuju svojim darom.
To naravno ne dopire do stvorova koji čuvaju svoj prljavi kult od karikature što cilja, a ona uz njega ubija i tupoumne čuvare. Ali oni odlučuju o svemu što ne razumeju, ne znaju, ili nikada nisu videli, o svakome koga mrze zato što je uočio da se balega iz te štale godinama ne čisti. To je Životinjska farma Srbije, orvelijanski prilog infekciji narodnog doma. Poslednje utočište onog apatrida-hulje, koji je optužio Jelisavetu Sablić da nema otadžbinu, jer joj ovde nije dobro.
Simbolično ubistvo crnim tušem jeste moguće. Model umire od straha, ali ne pred cevima. Nego pred svojim licem i strašnom osudom da ga svuda pokazuje i nosi dok je živ.
