Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Nije moguće na ovako malom prostoru nabrojati sve ode ispevane u Vučićevu čast. Možda je čovek zaista vredan večne slave, to znaju samo oni nesrećnici koji su uvereni da im je dobro u senci njegove bizarne nadmenosti. Svaki veliki vođa ima svoju poslugu, ushićene obožavaoce i servilne krpelje, pisce strašne istorije, molere za doterivanje svetlog lika, čuvare njegove neuporedive plemenitosti.
Ali oblik života o kome govorimo nije vođa i nije veliki. Sam je svoj heroj koji otkriva izmaštane podvige, ničega se ne boji osim svog kukavičluka. Nije lako gledati kako neumorno i ni o čemu govori više puta na dan.
O čemu je onda reč? Kako je uspeo da oko sebe sabere svitu izgrebanu sa samog dna, i da zajedno sa njima postane ribar ljudskih duša, gospodar njihovih slabašnih umova, uz negaciju svake etike koja omogućuje ljude?
Naravno da je potpuni odgovor na ovu nedoumicu težak, i moguć je samo post festum, na osnovu precizne i delikatne političke obdukcije istrulelog pandemonijuma i njegovog simbola.
Ali do tog časa bi nekako valjalo preživeti ovdašnji civilizacijski slom. U ovom trenutku klika na vlasti održava se distribucijom smrti, a život je najveća tajna u Srbiji. Mere usred katastrofe su sve labaviji odgovor na bolest zbog posebnih potreba kriminalne turbo elite. Turbo folk je njihov jedini kulturni obrazac, iz njega niko ne izlazi čitav. Čitave kolonije podanika odgajane su u njemu. U tom su ambijentu mutljavine i neukusa glasači i obožavaoci, navijači, batinaši i paravojska od više desetina hiljada trutova. Jesmo li onda i mi, koji ne pripadamo njegovom toru podanici, ako našim životima upravljaju njegovi podanici?
Ma koliko bilo neugodno da priznamo, izgleda da jesmo. Pristali smo da tako bude. Vidi se da vladalac ne vlada sobom, mada je ta mentalna stranputica možda samo privid. Njegove ekspresije su proizvod bolnog i neprijatnog procesa unutar organizma na vrhu naopake srpske evolucije. Pokušaj da se kaže kako je vreme da ide, da padne bilo kako, da bude srušen, čuvari gipsanog boga proglašavaju udarom na ustavni poredak i na život diktatora. Ustavni poredak ovde ne postoji, reč je o rušenju onoga koji je srušio poredak i ismejao sve zakone.
Vide li to pripadnici kolonije zaljubljenika, dok svoga gospodara čuvaju od njega samog, očekujući za sebe bar malo milosti. Teško je proniknuti u njihova tanana osećanja i tamu iz koje su dovedeni. Možda se ništavnost lako pokriva čudesnim oblicima laskanja. Poput otkrića da firer nikada ne ide u toalet: „Ja se vama divim mentalno i fizički, evo ja sam išao do pisoara tri puta a vi nijednom, o većoj stvari da ne govorim!“ Ili deo popovske mitologije o božijem sinu: „Sam Gospod je poslao Vučića, da se bori kao lav za Kosovo, da čuva Srbe i Srbiju!“ Ili: „Da je Karađorđe ovde, on bi priznao Vučiću da je vođa.“ Nekadašnji huligan nižeg ranga doživeo je da ga podnici upoređuju sa sv. Savom i carom Lazarom. Nikada nije opomenuo laskavce da su takve paralele maloumne, i da bi valjalo da makar malo budu umereni u poniznosti i pohvalama ludosti.
Ljubav je slepa i kao takva neiskrena, izlazi iz okolnosti da su zaljubljenici davno digli ruke od sebe, a javno vole da bi bar nešto dobili. Oni još ne brinu kakav ih salto mortale čeka kad se trulo drvo sruši, a taj je čas sve bliži. Pa kad se njihov bog nađe pred velikim većem časnog suda, skrušen, plačevan, preplašen i nikakav, da konačno vide od čega je napravljen.
Ni od čega, naravno.
U ovom času Vučić ima ispred sebe sve što može da ga brani: vojsku, policiju, odrede navijačkih siledžija, Simu Spasića, poslaničku hordu, vladu, krizni štab. Medije koje uređuje lično, iz kojih izlazi samo da bi otišao tamo gde nikada ne odlazi. Ali, to nije dovoljno.
Zbog toga su mu potrebne mutne kreature, spletkaroši i lažovi, ulizice željne milostinje, na mrtvoj straži poslednje odbrane od bilo koje istine.
U konačnom bilansu koji je neizbežan, takvoga ne može da odbrani, niti da mu privid neograničene moći sačuva nikakva sila: ni vojska sa poniznim generalima, ni policija, ni crni odredi ni Miletovi legionari. Ni laskavci, gutači plamena, pajaci niti bilo kakva dvorska posluga brižljivo odabrana među najgorima.
Pa šta oni još čekaju? Zar nije vreme da se razbeže, okrenu kapute naopako, da se pritaje i čekaju potpaljivanje kazana kod novog gazde.
Jeste, vreme je. Svaki od njih ima bajku u kojoj je glavni junak. Pa su takvi, ponizno služeći i slaveći svaku mahnitost, tačno znali da imaju posla sa nečastivim. Ali su ropski trpeli i čekali da mu vide kraj. Rušili su ga u stvari, jeli ga iznutra, sluzavi trag za njima nije njihov.
To je ta cena poniznosti. Uvek iznova postaješ neko drugi, plastelin od čoveka, ili nešto još mekše i gadnije, što se oblikuje u bilo šta. Onaj koji ubedljivo negira razloge za svoje postojanje. Na kraju ipak ostaješ ono što zaista jesi, dakle nula, ništa. Kao i onaj kome si služio.
