Adriana Zaharijević, tekst za Peščanik.net, 18.12.2020.
Nisu Beograd zgrade, nego ljudi – mnogo puta se čulo tokom velike društvene polemike koja traje već danima. Nije Beograd Beograd na vodi, nije ni Novi Dorćol, ni Merin Hill, ni Central Garden. Nije ni Novi Savski most, ni nepostojeća Glavna železnička stanica, ni zatvorene popločane površine na kraju Dalmatinske, na početku Hilandarske i još kojekuda. Nije ni sasečeno stablo na Kalemegdanu na placu iznad Save koje danas zjapi kao crna rupa oivičena kružnom klupom, ni gigantski, bezukusni Stefan Nemanja. Nije ni gordo rastući Novi Beograd od stakla i čelika. Nije ni nikad uređeniji centar grada s pločama čija je ponavljana instalacija ušla u legendu, ni nikad viđeni pešački prelazi. Nije Beograd ni gondola, ni beton koji jede zelene površine, ni raspevana fontana, ni druge fontane, ni stambeni kompleksi u najavi protiv kojih se svako malo bore organizovani stanari ovog ili onog dela grada. Svakako to nisu ni tržni centri koji niču kao pečurke i otvaraju se kao najvelelepnija zdanja kojima treba posebno da se ponosimo, koja donose odmor i razonodu za cele beogradske porodice. Ništa od toga nije Beograd: to su samo zgrade, ili wanna-be objekti.
Ali, nije Beograd ni rukavac Ade Huje, ni Topčiderska reka, ni Čukarički rukavac: to su same mrtve ribe i smrad degradirajućeg izmeta Beograđana. Nije ni Vinča, najveća neuređena deponija na otvorenom u Evropi, tik do jednog od važnijih arheoloških nalazišta u Evropi. Nisu ni stanovi siromašnih u kojima se koristi kojekakav materijal za ogrev, nisu ni delovi grada koji nemaju regulisan kanalizacioni sistem. Ne vidimo, ne osećamo. Nije ni čudo, ako nema košave, Beograd izgleda kao engleski gradovi s početka industrijalizacije. Iako nema neku industriju, s tim kuburi obližnje Pančevo.
Ništa od ovoga nije Beograd. Čulo se, neki grad je njegov duh; ljudi koji u njemu žive; sposobnost grada da nadživljava svoje prethodne gradonačelnike, svoje prethodne građane, i da raste. Istina je, toliko je stranaca koji su oduševljeni Beogradom i koji na pitanje šta im se baš toliko sviđa ne mogu jasno da se odrede i kažu: to je ta sjajna kula, to je ta odlična fontana, to je taj efikasni metro, to je ta istorija utisnuta u tkivo grada koja diše danas na neki sasvim novi način. Dakle, Beograd – mora biti – jesu ljudi. U njih, posebno za ovog neinformisanog stranca, spadaju i one višegeneracijske porodice s pedigreom, i socijalistički dođoši podstaknuti urbanizacijom, i postsocijalistički dođoši podstaknuti osiromašenjem sela i centralizacijom, i kojekakvi drugi. Stranac ne ume da napravi razliku.
Nezgoda je što ljudi izvan pandemija ne žive pod staklenim zvonima, izolovani, odvojeni jedni od drugih. Zajedno smo grad. Takođe, ljudi ne mogu da gledaju samo ono što im se sviđa. Nije grad televizor pa da promeniš kanal. Ne može se disati samo svoj vazduh, premda se može, videli smo, kupiti najsavremenija tehnika za prečišćavanje najvažnijeg vazduha u ovom gradu – onog oko predsedništva i gradskih otaca. Mi postajemo nekakvi ljudi u ogledalu grada kojim se krećemo, u kojem dišemo, držimo za ruke, u kojem naši tabani ostavljaju tragove. Ono što vidimo, čujemo, mirišemo, sve to oblikuje naš pogled, naš sluh, reakciju naših nozdrva. Kada toga nema, oduzeta nam je ljudskost. To vrlo plastično pokazuje ova situacija u kojoj smo primorani da se izolujemo i odvojimo: no, ne samo jedni od drugih, već i od onog što je veći, širi i prostraniji habitat ljudskih bića, od grada.
Dakle, mi smo grad. Ali ko smo mi ako je ceo grad na prodaju i jedino merilo je profit? Mi smo grad: ali ko smo mi ako se iz grada brišu istorije, a on pretvara u nacifranu maketu koja mumificira sadašnjost i moć aktuelnih graditelja života? Mi smo grad: ali ko smo mi, ako centar blista usred zapuštene, zanemarene periferije? Mi smo grad: ali grad smrdi i štipa za oči koje uprkos tome ne možemo da zatvorimo, jer nas boli što smrdimo, što nam smrde deca. Mi smo grad: ali nismo svi jednako, neki zato što ostaju bez krova nad glavom, neki zato što su ovde došli tek prekjuče. Mi smo grad: ponosni na sebe/njega, ali samo kad ga neko drugi blati, recimo onaj stranac što bi trebalo da je oduševljen naših duhom. Mi smo grad, mi koji – sve dok nema tog stranca da se na njega obrušimo – s najviše žara blatimo taj naš voljeni Beograd. Umorni, postiđeni, siromašni, razočarani, lišeni istorija, lišeni ulaganja u doživljaj da nismo tikve bez korena, a sada na sve to i bolesni, uplašeni i zatvoreni. Gotovo beogradski zatočenici.
