Piše: Goran Marković, tekst za nedeljnik ''NIN''
I 1993, kada mi je babasera tražila dve milijarde dinara, i 1999, kada su bombe razarale moj grad, rekao sam sebi: „Ovo je bila najgora godina u mome životu. Dobro je da je prošla“. U 2020. se od kovida razbolela i moja prijateljica, doktorka u kovid-bolnici, ali su je njene kolege, nadljudskim naporom, spasile. Zbog toga, ni njoj, ni njenim najbližima, a ni meni ova ne može biti najgora godina. Ipak, dobro je što je prošla
Da li je 2020. stvarno najlošija godina u našim životima?
Bila je to godina bez letnjeg odmora, u kojoj su nam uskraćeni kontakti sa najbližima, u kojoj smo čamili utamničeni u svojim stanovima, okruženi avetinjskim izgledom grada kojim su tumarale maskirane spodobe, pritisnuti neljudskom propagandom iza koje su stojale gomile sve samih laži, sa već neizdrživim kreveljenjem tiranina sa svih televizijskih kanala i stalnim brojkama mrtvih, zaraženih, testiranih… U te zastrašujuće izveštaje polako su počeli da se uklapaju i naši prijatelji, poznanici, ljudi koje smo voleli. Bila je to stvarno jedna užasna godina. Ona u kojoj je jedan mikroorganizam krenuo u obračun sa ljudskim rodom kome, na nesreću, i sami pripadamo.
Ali, zar nije brzopleto proglasiti 2020. za najgoru godinu našeg života? U ovom takmičenju konkurencija je prilično oštra. Uzmimo, na primer, 1993. Sankcije, blokada, nezapamćena inflacija. U novembru te godine sleteo sam u Budimpeštu (naš aerodrom je bio zatvoren), seo u nekakav prljavi kombi i kroz kišu krenuo kući. Кada smo prešli granicu utrčao sam u neosvetljeni, potopljeni toalet (majstor koji je vozio nije hteo ni da čuje da stane pre domovine). Кada sam osetio olakšanje, začuo sam glas iz tame: „Da platiš!“ „U redu. Кoliko?“, upitao sam neraspoloženu babaseru sakrivenu u potpunom mraku. „Dve milijarde“, rekla je ravnodušno, kao da se radilo o mizernoj sitnini.
Vraćao sam se sa puta na kome mi je ponuđen životni izbor: da ostanem da živim hiljadama kilometara udaljen od sveta u kome su bili svi moji bliski, moj rodni grad, posao koji volim, u kome se govori jezik koji jedino razumem, ili da se zauvek vratim u zemlju u kojoj mala nužda košta dve milijarde. Mnogi su te godine odlazili odavde, čitave generacije su se preselile u Toronto, Sidnej ili Pariz. Ja sam izabrao da ostanem i nikada nisam požalio zbog toga. Ta strašna 1993. je prošla i užasi koje je donela bili su zaboravljeni, u mome životu se posle toga dogodilo toliko toga lepog i važnog. Rekao sam sebi tada: „Ovo je bila najgora godina u mome životu. Dobro je da je prošla“.
Foto Dalibor Danilović
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 30.12.2020.
