Srđan Milošević, tekst za Peščanik.net, 28.11.2020.
Poslanik SNS Marko Atlagić, istoričar i jedan od najmalignijih sejača mržnje u skupštinskom miljeu, ovoga puta se svojim opširnim i patetičnim političko-vradžbinskim rečitativom obrušio na glumicu Seku Sablić. Motivacija za ovakve napade uvek je ista: neslaganje napadnutog sa aktuelnim režimom. Glumica se drznula da nešto kaže u jednom mediju i odgovor brzopotezno stiže sa jednog od najuticajnijih političkih mesta u državi – iz narodnog predstavništva. A kada se iz najvišeg predstavničkog tela šalju poruke netrpeljivosti od strane režimskog poslanika to nije ništa drugo nego pretnja. Jedino je pitanje da li onome koji preti nedostaje elementarna politička kultura da to shvati ili upravo želi da šalje pretnje. U oba slučaja radi se o opakoj pojavi.
Dok se ministarstvo za društveni dijalog time ne pozabavi, pogledajmo neke aspekte tog poslaničkog obraćanja. Između ostalog, osporavajući glumici patriotska osećanja, Atlagić je u tom niskom i nedostojnom napadu izneo i sledeće: „Patriotizam je kamen temeljac čovekove moralnosti, svetinja čovekove duše. Zapamtite, gospođo Sablić, patriotizam je najveći ukras čovekove duše“. Kada se ovaj veoma apodiktični stav dovede u vezu sa nedavno iznetim stavom još jednog od SNS jurišnika – Vladimira Đukanovića – koji je ateistima poručio da su „retardi“, „spodobe“ i da zavređuju da im se „iskaže gađenje“, onda se još jednom jasno obelodanjuje da ideologija onih koji u ovom režimu imaju nekakvu ideologiju predstavlja najopskurniji vrednosni okvir koji su oni spremni da promovišu na najagresivniji način. Naravno, režimski mediji će uvek pronaći razne anonimuse ili „slobodne strelce“ po društvenim mrežama koji, nastupajući sa režimu suprotnih pozicija, koriste teške kvalifikacije. Ali ono što pravi suštinsku razliku jesu društvene pozicije jednih i drugih (da ne govorimo o racionalnosti osnova za burnu reakciju jednih ili drugih).
Što se tiče patriotizma, on je, u razumevanju vladajuće stranke, samo drugo ime za ono što je politički i ideološki guru svih radikala, i staromodnih i unapređenih, Vojislav Šešelj, nazivao srpskim nacionalizmom. Tu tobožnja razlika, suštinski, ne postoji. Proglašavanje tog i takvog (a i bilo kog drugog) patriotizma za „kamen temeljac čovekove moralnosti“ predstavlja upravo ono na šta se, kao na sopstveno tobožnje bolno iskustvo, pozivaju režimske vedete: dehumanizaciju oglašenih nepatriota, kojima se odriče i sama moralnost, kao, pored razuma, condicio sine qua non same čovečnosti. Uslovljavanje moralnosti patriotizmom (naročito onim radikalske isključivosti) toliko je opskurno i zlokobno da je nemoguće prenaglasiti koliki je destruktivni potencijal promovisanja takvog poimanja sveta.
Na kraju, ne sporim da patriotizam može biti plemenito osećanje. Možda je baš zbog takve svoje prirode, univerzalno uglavnom neosporavane, patriotizam i postao, kako je to davno pregnantno uočio Semjuel Džonson, „poslednje utočište hulja“. Naime, hulji patriotizam služi kao faktor distrakcije od onih svojstava koja čoveka čine – huljom. U tom smislu, možda je i tačno shvatanje patriotizma kao „ukrasa duše“. Ako romantična ideja čovekove duše po sebi podrazumeva izvornu čistoću, neiskvarenost, pa prema tome i inherentnu lepotu, onda je samo duši koja se potonjim sazrevanjem čoveka razvija u pravcu džonsonovski shvaćene hulje potrebno da se kinđuri bilo čime, pa i patriotizmom. Ukras je, na kraju krajeva, savršenoj lepoti nepotreban. Ako su lepota duše i moralnost korelati, onda je samo hulji potrebno da njegova moralnost bude merena i ocenjivana posredstvom đinđuva za ukaljanu dušu.
