Nadežda Milenković, tekst za Peščanik.net, 2.11.2020.
U nedelji u kojoj je otišao prvi filmski Džejms Bond, premijerka nas je obavestila da će preuzeti njegovu ulogu. Radije će, kako je rekla, braniti predsednika Srbije nego raditi svoj posao.
Od čega premijerka želi da sačuva predsednika države? Od dehumanizacije i kriminalizacije koja se, navodno, dešava na svim medijima. Ali, šta će da radi kada predsednik države sam sebe javno dehumanizuje? Kada sam za sebe kaže da je žvalavi, peder, picousti (tim rečima i tim redosledom) kao što je sada uradio i na crnogorskoj televiziji? (Da stvar bude bizarnija – povod za gostovanje bila je sahrana mitropolita Amfilohija. Koji se, da stvar bude gora, javno grozio „pedera“ i preporučivao da ih se, kao i svaku voćku koja ne daje ploda – baci u oganj.)
Nekako u isto vreme i narodni poslanici su identifikovali svoje narodne neprijatelje. Nakon prvog i za sada jedinog disonantnog tona u skupštinskom horu, poslanici su uspeli da na prste izbroje opoziciju u Skupštini. Nula, nula, sedam. Otprilike koliko i neuvlakačkih medija među svim televizijama, nedeljnicima, dnevnim novinama i portalima.
Pa zašto se onda premijerka, iako obaveštena sa najvišeg mesta (ne, Skupština je najviše mesto ma šta vi mislili) da ima samo sedam poslanika koji nisu u vlasti i maltene toliko isto medija koji nisu u vlasti, svejedno svečano zaklela pred kamerama da će, ako treba (a ne treba) da bira hoće li da radi svoj posao ili će da radi ono što joj nije posao (zaštita predsednika države joj nije posao!) radije čuvati predsednika države nego raditi svoj posao?
I od koga će narodni poslanici da brane predsednika države? Od onih koje neprekidno pominju – jednog političara koji nije u skupštini, jednog vlasnika medija koji nije u politici i sedam poslanika od kojih se samo jedan kritički oglasio? Šta će da kaže tih 243 poslanika? Da su oni gorštaci i da može biti samo jedan pa će zato da odsecaju glave svakome ko ne podržava predsednika Srbije?
Srećom pa je sam predsednik Srbije skromniji u javnim nastupima. Nije na primer rekao, kao njegov odskorašnji prijatelj Tramp, da, ako ga ne izaberemo, deca neće ići u školu, ljudi se neće venčavati, neće biti čak ni Božića.
No, nikad ne reci nikad. Ako je mogao da kaže da bez njega ne bismo imali ni autoputeve ni bolnice ni plate ni penzije ni respiratore ni ništa, ko zna šta ćemo čuti kad se i njemu približi izborni dan kao Trampu.
