Dejan Ilić, tekst za Peščanik.net, 10.11.2020.
U Nemačkoj se zatvara praktično sve izuzev škola. Škole rade i dalje da bi se deca sačuvala od nasilja kod kuće. Naime, socijalni radnici u Nemačkoj primetili su da naglo raste broj slučajeva nasilja u porodici u vreme zaraze. Pošto su deca kod kuće izvan dohvata mera zaštite od takvog nasilja, odlučilo se da škole rade po svaku cenu. Zašto je ova odluka tako zanimljiva? Zato što jasno pokazuje da ima stvari važnijih od zaštite od zaraze. U borbi protiv zaraze, države određuju prioritete. U Nemačkoj, zaštita dece od nasilja kod kuće na listi prioriteta nalazi se iznad zaustavljanja zaraze.
To nije sve. Odluka nemačkih vlasti pokazuje da ni osnovna funkcija škole ne mora uvek biti obrazovanje shvaćeno u užem smislu kao svojevrsna transakcija znanja. Škole su mnogo više od mesta gde se uči. U ovom konkretnom slučaju, škole postaju sigurne kuće za decu. One bi to, zapravo, morale biti sve vreme, ali je zaraza tu potrebu učinila očiglednom: od sticanja znanja, važnije je zaštiti decu od siledžija kod kuće. Učenje se tako ispostavlja kao kolateralna dobit, a ne kao glavna svrha škole.
Odluku nemačkih vlasti da škole drže otvorenima dokle god je to moguće možemo čitati iz još jednog ugla: iz ugla same krize. Reč kriza vuče korene iz starogrčke reči za razdvajanje, biranje, odlučivanje – kρίσις. Biti u krizi znači biti u situaciji koja zahteva da se donese odluka. Naglasak se s vremenom u reči kriza od odluke premestio na samu situaciju kao tešku ili presudnu. Iako je otišla u drugi plan, potreba da se donese odluka i dalje je ključna karakteristika krize. Po odlukama u krizi, vlasti pokazuju šta su im prioriteti. A ti prioriteti pak otkrivaju kako na samu političku zajednicu gleda vlast.
Pod pritiskom krize oko zaraze, nemačke vlasti su dakle pokazale da se kada odlučuju vode interesima dece i da su zarad tih interesa spremne da u velikoj meri rizikuju čak i zdravlje žitelja zemlje te da bez zazora pokažu da škola može i treba da ima i druge bitne svrhe pored sticanja znanja. Šta nam pak ponašanje ovdašnjih vlasti (što se sve svodi na jednu jedinu osobu) pokazuje o prioritetima i vizijama političke zajednice u njihovoj osnovi?
Pođimo od škole: od marta do danas, jedini prioritet ministarstva prosvete bio je da zadrži apsolutnu kontrolu nad obrazovnim procesom. Pri tom, obrazovni proces se bez ikakve ograde i oklevanja svodi na golu transakciju znanja, to jest krutih, preobimnih i nefunkcionalnih sadržaja kurikuluma. Ova čvrsta veza između kontrole i kurikuluma ne treba da nas zbuni: najjeftiniji i najpogrešniji način da se nadziru škole (nastavnici zajedno sa đacima) jesu testovi i takozvani završni ispiti. Nema ni velike ni male mature, onako kako su one ovde zamišljene, kao instrumenta kontrole bez jednoobraznih kurikuluma.
Potreba da se nastavnici i deca kontrolišu pomoću škole pokazuje se i u vezi sa ocenjivanjem. Nedvosmisleno uputstvo glasi, sve što se tiče škole može se prebaciti na mrežu, izuzev ocenjivanja. Da bi se ocenila, deca moraju doći u školu i uživo odgovarati ili raditi testove pred nastavnicima. Dok deca u Nemačkoj idu u školu jer je to jedini efikasni način kog su se tamošnje vlasti dosetile da ih sklone od nasilja, kod nas nastavnici i deca dolaze u školu da bi i jedni i drugi bili ocenjeni. Nastavnici ocenjuju decu, a ministarstvo nastavnike prema uspehu dece na testovima. Samo zato je ovde potrebna škola uživo.
Na sve to, mora se primetiti još jedna stvar. Niti nastavnici veruju deci, niti ministarstvo veruje nastavnicima. Zato sve mora uživo – tako se smanjuje prostor za moguće prevare. Iz čega slede barem dva izvoda: prvo, testiranje i ocenjivanje kod nas je osmišljeno kao puka provera zapamćenog, pa se otuda da i lako varati kada treba proveriti znanje; drugo, naše škole ne počivaju na poverenju, nego, naprotiv, na apsolutnom nepoverenju. Iz tog nepoverenja onda izlaze svi oblici kurikuluma i provere znanja. Sistem ne suzbija nepoverenje i ne gradi poverenje. Naprotiv, sistem stoji na nepoverenju i jača ga.
Kako u školama, tako u čitavom društvu. Kada se iz ugla druge polovine 2020. baci pogled na prvu polovinu i ondašnje mere procene s obzirom na ono što smo rekli o prioritetima i vizijama političke zajednice, jasno se pokazuje da se vlast u proleće vodila interesima izbora i čuvanja pozicija. Ondašnje krajnje mere bile su besmislene iz ugla čuvanja od zaraze, ali krajnje smislene iz ugla pobede na izborima, što je bio jedini tadašnji cilj režima. Novčanu pomoć preduzećima i žiteljima Srbije iz proleća 2020. treba čitati u istom ključu – kao kupovinu glasova.
Budžet se ispraznio, ali su izbori dobijeni. Pošto su dobijeni (a zapravo: pokradeni), više nema razloga za bilo kakve mere niti se država trsi da pomogne preduzećima i svojim žiteljima. Naprotiv, troškovi zaraze pali su sada isključivo na privatna pleća. I ne samo troškovi zaraze, već i izdržavanja beskorisne države. Zato sada nema strožih i smislenijih mera. Zato sada nema direktne pomoći onima čije poslove zaraza najviše ugrožava. Proverbijalna državna kasa ispraznila se još proletos, pa sad imamo vlast koja s jedne strane zahteva od ljudi da ne izlaze, dok s druge strane ne zatvara restorane i kafiće, kako bi od njih uzimala poreze.
Naravno, nije stvar samo u porezu. Odlukom da zatvori ili drastično skrati rad restoranima i kafićima, država bi na sebe preuzela obavezu da zbrine sve one ljude koji bi tako ostali bez posla i sredstava za život. Ali, pošto se novac spiskao da se otmu izbori, sada ga nema da se pomogne ljudima koji trpe štetu od zaraze. I ne samo da nema pomoći za njih, nego se oni svakodnevno stavljaju na stub srama kao najodgovorniji za širenje zaraze. Zapitajmo se još jednom: šta nam to govori o prioritetima tekućeg režima i njegovim vizijama političke zajednice? Odgovor da je ovaj režim samome sebi jedina svrha ne bi trebalo da nas zbuni. Jer, sve to stiže iz – škole.
