Saša Ilić, tekst za Peščanik.net, 9.11.2020.
„Nepoznati muškarac ovekovečen na snimku koji se viralno širio društvenim mrežama, a na kom više puta ljubi posmrtne ostatke mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija Radovića, poznati je pesnik Blagoje Baković iz Vrbasa. Baković se trenutno nalazi u bolnici u Vrbasu, zaražen koronom. Prema nezvaničnim informacijama, on se dobro oseća, ali će svakako biti zadržan na bolničkom lečenju.“
Ovako glasi najnovija vest, koja je donela olakšanje i ujedno razrešila enigmu o čoveku koji je napravio selfi ljubeći posmrtne ostatke Amfilohija Radovića. Bio je to jedan od onih trenutaka koji budi duboki nemir u posmatraču, poput prizora devojke koja je uočila tigraste ajkule u morskoj uvali pa je odlučila da uđe u vodu i napravi selfi s njima. Nedugo potom, pesnik Baković je završio u bolnici. Na svu sreću, vest kaže da simptomi kod njega nisu toliko izraženi, ali da je i pored toga pesnik zadržan u bolnici. Stoga, ovde neću razmatrati puteve širenja korone, niti Bakovićevu odluku da se ne pridržava epidemioloških mera. To ostavljam dr Konu i Kriznom štabu. Uostalom, na toj sahrani bio je prisutan i predsednik Vučić, koji je praktikovao dve mere: nošenje maske i pristanak da kapljično i verbalno ne ugrožava prisutne, koji nisu držali nikakvu distancu, dok su mnogi bili bez maske, sasvim blizu otvorenog kovčega oko koga se širio nimbus covida-19, u koji su jedan za drugim uranjali svetovni i crkveni velikodostojnici, želeći poput Bakovića da se oproste od Pukovnika, kako je glasilo Amfilohijevo kodno ime za života.
Gest pesnika Blagoja Bakovića zanimljiv je pre svega kao simbolički čin koji sažima pevanje i mišljenje većine članova Udruženja književnika Srbije, kao i na desetine onih koji su se nakon 2000. „emancipovali“ od UKS-a da bi se kroz dvadesetak godina ponovo vratili na stare staze slave. Mnogi su odali počast pokojnom mitropolitu, nad odrom, ili nad grobom, ili na Fejsbuku, Instragramu, ili su svoj poslednji celov zabeležili snimkom sa androida, kako je to učinio Blagoje Baković, domoljubni pesnik iz Vrbasa, koji je ljubeći tri puta mrtvog Pukovnika želeo da priskrbi još malo od korone „svetosti“, koju je pokojnik za života crpio iz srca tame – Miloševićevog aparata bezbednosti.
Amfilohije je bio jedan od službenika ovog aparata najvišeg ranga, s tim da je njegovo polje delovanja bilo unutar crkve, odnosno, bilo bi preciznije reći, on je kao velikodostojnik zloupotrebio crkvu u političke svrhe a sve u cilju ispunjenja politike Slobodana Miloševića, kao i intelektualaca koji su mu davali punu podršku čak i onda kada su se opredelili za tobože opoziciono delovanje. Najviše ih je bilo u redovima UKS-a, SANU i SPC-a, institucija koje su služile kao poluge za mobilisanje masa, podizanje ogromnog istorijskog tereta i izvrtanja činjenica na naličje. Amfilohije je na tom zadatku bio besprekoran. I obavljao ga je do poslednjeg dana, pa čak i dok je ležao u otvorenom kovčegu, ispunjavao je svoju delegiranu ulogu, privlačeći razne bakoviće i vučiće k sebi, zapravo ka izvornom planu i programu koji je s tim političkim naslednicima doživeo potpunu dekadenciju, pri čemu se sve pretvorilo u jednu opštu mitrovićevsku zadrugu, zajedno sa Amfilohijevom sahranom u jeku pandemije.
Put Blagoja Bakovića kao pesnika, od ranih zbirki (Žeđ pod vodom, 1979; Šaptačeva smrt, 1983), preko onih iz osamdesetih, a naročito devedesetih (Ćutim i pevam, 1993; Vatra za kopitama, 1994), kao i nakon 2000. (Molitve i slava Tebi, 2005; Molitva za mrava koji se zaputio ka Carigradu, 2009), pokazuje liniju sunovrata i tabloidizacije pesništva, koje je u njegovom slučaju oduvek glavinjalo između zavičajnog zova i jeftinog rodoljubivog patosa, da bi naposletku preko turbo-hrišćanskog pogona ušlo u zonu zadruge i rijalitija. Onako kako je Vučić imenovao avione, tako je Baković naslovljavao svoje knjige za decu (Kad porastem biću Nole; Kad porastem biću Kusta; Kad porastem biću Matija; Kad porastem biću Zvezdaš). U ovom ciklusu bi se mogao očekivati i naslov Kad porastem biću AV ili možda Amfilohije. Što da ne. Obrazovni potencijal Bakovićeve poezije bi nakon selfija sa mrtvim mitropolitom mogao postati mnogo jači i lukrativniji, a njegovi izdavači bi mogli da iskoriste kadrove sa posmrtnog odra za nesvakidašnji dizajn. Nema sumnje da bi komisija za reformu lektire za osnovnu i srednju školu upravo takvu knjigu ubacila u nastavni program, dok bi vođe književnih projekata na Beogradskom univerzitetu mogli da osmisle temu poput „Uloge Amfilohija u formiranju književnih, kulturnih i nacionalnih obrazaca“. Vučić bi mogao da napiše predgovor u duhu onoga što je izgovorio nakon povratka iz Podgorice: „Otišao sam da bih odao počast velikom i harizmatičnom čoveku, sa kojim se nisam uvek slagao, ali s kojim sam imao neuporedivo bolji odnos u poslednjih par meseci nego ranije.“
Bakovićev selfi s mrtvim Amfilohijem, kao i Vučićev, uostalom, ima sasvim prizemnu dimenziju, lišenu bilo kakve religioznosti, pijeteta, pa i metafizike, do koje je Pukovnik izuzetno držao, kada je govorio o ulozi crkve u ratu (videti zbornik Jagnje Božije i Zvijer iz bezdana, 1996). I kao što Amfilohije nije video nijedan drugi posao kojim bi se u crkvi bavio izuzev politike, isto to važi i za Bakovića u poeziji, ili Vučića u naizgled običnim svakodnevnim ritualima odavanje pošte umrlima ili poseti ugroženim područjima. Politika ovog čina, ljubljenja ili naklona nad mrtvim Amfilohijem, osim što je izuzetno rizična zbog smrtonosnog zračenja covida-19, predstavlja kopču s onim što je Amfilohije za života simbolizovao u crkvenom, državnom, bezbednosnom, guslarskom pa čak i pesničkom vidu. Jedan Amfilohijev tizer na koricama mogao je da proda na desetine hiljada primeraka knjige Ljiljane Habjanović Đurović. Isto tako, nadali su se Baković i Vučić, jedan snimak s pokojnikom, u nimbusu svete Korone, zaštitnice od zaraza i pošasti, mogao bi im doneti skok rejtinga, pesničkog i političkog, u godinama konačnog oproštaja od Kosova.
