RANKO BUGARSKI
Mnoge voljene vođe odvele su narod u propast
Ukazivanje na narodnu volju kao vrhovni princip kroz istoriju je većinom bila omiljena retorička alatka nedemokratskih režima i njihovih autokratskih čelnika. U Srbiji još nije sazrela svest da su u modernom svetu demokratske institucije, a ne narodne vođe, garant stabilnosti države i sigurne budućnosti njenih građana
Malo je lingvista koji su jugoslovensku i srpsku lingvistiku zadužili koliko Ranko Bugarski, redovni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu u penziji. Koliko na stručnom, toliko i na onom, nešto nižem, a jednako važnom, popularnom nivou. Nekadašnji potpredsednik Međunarodnog udruženja za primenjenu lingvistiku i predsednik Evropskog lingvističkog društva napisao je brojne studije u kojima je, pažljivo prikazujući vibrantnost jezika, objasnio zašto govorimo tako kako govorimo. Posebnu pažnju je posvećivao sociolingvistici i tom večno dinamičnom odnosu jezika i društva u kojem se jezik koristi. Prirodno je, reklo bi se, da društvo koje je podeljeno i prepušteno samome sebi priča, piše i govori u skladu s neskladom koji ga opterećuje.
„Tu postoji stalna interakcija, kao i u drugim vidovima odnosa između stvarnosti i jezika: društveni život se ogleda u jeziku, ali unekoliko biva i uslovljen i oblikovan njegovim kategorijama i izražajnim mogućnostima. Kad je reč specifično o političkom diskursu, ta uzajamnost je možda očitija nego inače zbog njegove karakteristične nametljivosti, često i isključivosti. Ponekad se kaže da se ono što nije zabeleženo u jeziku nije ni dogodilo, ali ako se nešto ’previše’ beleži, ako se neprekidno ponavlja i uteruje ljudima u glavu, to je onda ideologizacija stvarnosti u cilju manipulacije, koja na određen način izvrće sliku realnosti“, kaže Bugarski za NIN.
Danas se neretko tvrdi da je politički diskurs u Srbiji umnogome sličan diskursu iz devedesetih, kada je takođe bio prepun „izdajnika“, „stranih plaćenika“ i „državnih neprijatelja“. Slažete li se s ovom procenom? Ima li razlika između devedesetih i današnjice u ovom pogledu?
Sličnost nesumnjivo postoji, i to velika. Ja sam devedesetih godina istraživao aktuelni politički diskurs, posebno rašireni govor mržnje, i ponudio bogato ilustrovanu tipologiju manipulativnih zloupotreba jezika. Poslednjih godina ne pratim tu materiju, ali „iz navike“ spontano registrujem već poznate retoričke mehanizme, da ne kažem trikove, kojima pribegavaju političari. Na primer, jedan od sada kao i onda najčešće korišćenih jeste zamena teza. Tako predsednik Srbije, koji svojim istupima određuje ton javne komunikacije, na primedbu da Beogradu baš i ne treba zastava na jarbolu visine celih 150 metara, žučno uzvraća: „Čekajte malo, dajte da mi vidimo kome to smeta srpska zastava!“. Možemo pretpostaviti da je i on znao da sama zastava nikome ne smeta, ali je njegovom pretećom reakcijom zabašureno ono što uistinu smeta – apsurdno preterana visina jarbola. Buduća premijerka, utirući put svojoj političkoj karijeri, na televiziji se zgražava što ima ljudi koji se protive čišćenju prostora oko glavne železničke stanice od pacova i zmija – verujem, ipak svesna da se protivljenje odnosi na skandalozno izmeštanje te stanice iz centra grada, gde joj je mesto kao i u drugim velikim gradovima, u nedođiju cinično nazvanu Beograd Centar, kako ne bi ometala izgradnju krajnje problematičnog projekta Beograd na vodi. A zamenik gradonačelnika Beograda, bljujući vatru na poznatu istoričarku koja je faraonski spomenik Stefanu Nemanji ocenila kao nakazu, uzvikuje: „Njoj je Stefan Nemanja nakaza!“, stvarajući utisak da se ocena tiče slavljenog a ne spomenika. A uopšte uzev, ako ima razlike ona je u tome što je danas takav diskurs još ogoljeniji i agresivniji.
Autor: STEFAN SLAVKOVIĆ
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 19.11.2020.
