Ana Kalaba, kolumna za portač Nova.rs
Nosim masku, držim distancu, perem ruke, natapam se dezinfekcionim sredstvima, izbegavam gužve i zatvorene prostore, izbegavam pružene ruke, izbegavam ljude koje volim. I samo me nemojte ubeđivati da je ovo "novo normalno".
Došla sam na posao bajsom, više ne ulazim u autobus, to je jedna od ovogodišnjih promena na koju sam ponosna. Stavila sam masku i pazeći da ništa suvišno ne dodirnem rukama ušla u redakciju. Oprala sam ruke, prebrisala tastaturu i sto.
Kucala sam drugi tekst kad sam shvatila da mi ponestaje vazduha. Izašla sam napolje, skinula masku, udahnula duboko, još jednom, još jednom. Vratila sam masku, ušla, oprala ruke, opet prebrisala tastaturu i sto.
Koleginica se pohvalila novim karminom koji se ne brlja ni kad pričaš pod maskom. Ipak, mi ovih dana ne pričamo baš mnogo, nezgodno je s maskama, ne čujemo se lepo… Lakše je preko poruka, svakako. Poslala sam po poruku mami i sestri, čućemo se uveče, to nam je novo pravilo.
Čekala sam da se kuhinja isprazni i provetri da bih sela da jedem. Setila sam se kako smo se nekad tempirali da svi zajedno ručamo, pa usput malo i proćaskamo i nasmejemo se. Sad svako sedi sam za stolom.
Do kraja radnog vremena sam još jednom istrčavala po vazduh i bar još pet puta prala ruke. Drugar me je zvao da sednemo negde na pivo posle posla, taman malo da se vidimo dok ne pozatvaraju sve, i baš sam se radovala viđanju, ali sam otkazala kad sam čula da nam je zajednički prijatelj pozitivan na koronu. Da se ne zezamo, družićemo se kad ovo malo prođe.
U povratku sam svratila do radnje. Pozdravila sam komšiju koji me izgleda nije prepoznao, ali je klimnuo glavom. Mislim da me nije prepoznala ni moja omiljena kasirka, koja se uvek smeje i voli da proćaska. Mislim da se sad nije smejala iza one maske i pregrade. Požurila sam da spakujem ono što sam kupila, po izlasku iz radnje isprskala sam ruke alkoholom, a dok sam odvezivala bicikl čula sam dve žene u prolazu: “Kažem ti, do sledeće godine ovo će nam sve biti normalno. Nigde nećeš moći bez maske. Nema, to nam je novo normalno i bolje da se navikavamo”.
I tu sam negde pukla. I tu me je preplavio užasan strah da bi za neke ovo zaista moglo da postane “novo normalno”. I tu su me udarili u stomak svi razlozi zbog kojih to ne sme da se desi.
Da se razumemo, vrlo ozbiljno shvatam sve ovo uprkos svim ludilima Kriznog štaba, vrlo pazim i na sebe i na druge, poštujem sve. Međutim, celu ovu situaciju s koronavirusom kapiram kao vanrednu, ekstremnu, tešku, nenormalnu, ali koja će se u nekom momentu okončati i opet će sve biti kako treba, opet će se važne stvari vratiti na mesto.
Jer nikad mi neće biti normalno da mesecima ne mogu da zagrlim moje, da svaki put kad ih vidim razmišljam da li sam mogla nešto da im prenesem, da se uzdržavam kad želim da ih vidim, da kad je najteže – držim distancu.
Nikad mi neće biti normalno da se s ljudima viđam preko video poziva, a kad se konačno vidimo da se pozdravljamo laktovima ili stisnutim pesnicama umesto poljupca. Pa, čak i obično rukovanje nije samo pozdrav, već opipavanje pulsa, nekakva razmena energije. Laktanje je nešto drugo.
Nije problem što je pandemija nametnula maske i rukavice – problem je što je time oduzela osmehe, dodire, emocije koje razmenjujemo čak i u usputnim susretima. Problem je što nas je naterala da se plašimo jedni drugih. Na kraju, zar nije ljudski da kad je neko bolestan, ti pokušaš da mu pomogneš, a ne da bežiš od njega? I to ako nam postane “normalno”, izgubljeni smo zauvek.
