VIGOR MAJIĆ, DIREKTOR ISTRAŽIVAČKE STANICE PETNICA
Otrovni ugalj je ravan kolektivnom samoubistvu
Najlošiji ugalj koji se na ovim prostorima prodaje zove se „kolubara“. Država ima moć da zakonima reguliše pitanja od najopštijeg interesa. Nemam ni trunčicu sumnje da lignit treba napustiti i otvorene kopove zatvoriti i zatravniti. Ceterum censeo, lignit treba zabraniti a rudnike zatvoriti
Ključni skok zagađenosti se desio pre četiri, pet godina, a u Beogradu pre godinu dana. Zašto? Zato što postoji ugljarska mafija koja otkopava jalovinu, reči su koje je pre devet meseci izgovorio Vigor Majić, direktor Istraživačke stanice Petnica, a koje su tek sada zainteresovale javnost.
Šta podrazumevate pod pojmom „ugljarska mafija“. Ko ju je stvorio i ko joj je dozvolio da se širi?
Za mene je mafija svako ko prodaje opasne droge dizajnirane kao bombone mladima. To je isto kao i kada vam neko prodaje stotine hiljada tona otrovnog uglja kao da je to bogzna kakvo najnormalnije gorivo, a da su kupcima nedostupni bilo kakvi podaci šta to kupuju, odakle je, kakve rizike upotreba nosi sa sobom. Iskreno, ne znam, niti me interesuje, da li su trgovci lošim ugljem deo neke jedinstvene organizacije ili ne, jer za takva pitanja postoje službe koje svi mi obilno plaćamo da to otkriju i sankcionišu. Dakle, valja pitati druge kako se odvija eksploatacija i trgovina ugljem najlošijeg kvaliteta.
Mi smo stvorili razne specijalizovane organizacije koje se zalažu da svaka vrsta robe na našem tržištu bude jasno deklarisana po pitanju sastava, kvaliteta i mogućih rizika. Kada kupite najobičniju flašu vode, na njoj ćete naći koliko ima čega, na primer i kalorija i tu uvek piše „0“ zato što je posve jasno da obična voda nema kalorija, ali to mora da piše. To ne vidim za ugalj koji se prodaje na stotine hiljada tona, pa me to, eto, brine. I onda ja to glasno kažem. I onda devet meseci niko ne reaguje. I onda neko to pusti... Nadam se da ima još poneko koga to brine. Osećam se tužno sam. Istina, mnogo ljudi mi prilazi ili mi piše i hvali što sam to rekao, ali, hajde, neka i oni to kažu javno. Zaboga, ja sam uputio apel svima – i državi, i trgovcima ugljem, i javnim preduzećima, i stručnjacima za ugalj, i stručnjacima za grejanje, i lekarima, i novinarima. Video sam to kao urgentan, strahovit problem, ravan kolektivnom sporom samoubistvu. E, sada, očekujem da ima još zabrinutih i onih koji će me demantovati ili potvrditi. No, ja rekoh i spasoh dušu.
Kao krivca ste u svom govoru imenovali REIK Kolubaru jer je dozvolila da se jalovina sa 30, 40 odsto gline prodaje kao ugalj za jeftine pare. Čiji je zadatak bio da je spreči i zašto to nije učinjeno?
Najlošiji ugalj koji se na ovim prostorima prodaje zove se „kolubara“, a REIK je veliko javno preduzeće koje ima određenu kontrolu nad resursima lignita u Kolubarskom ugljenom basenu. Mislim da je sasvim u redu prozivati javno preduzeće i ukazati da se pod njihovim imenom nešto loše dešava, a sve u nadi da će preduzeti nešto i tako pokazati da su odgovorni i vredni obilate javne podrške koju dobijaju. REIK je deo Elektroprivrede Srbije, a to je preduzeće koje, pre svega, proizvodi električnu energiju koja je trenutno najčistiji mogući izvor grejanja i zato ima dodatnog smisla i neke poetske pravde da se EPS aktivno i intenzivno bori za čistu energiju i da ne dozvoli da se povezuje sa nečim što je opasno i štetno. Ja od njih očekujem akciju. Svaki iole pismen stručnjak za marketing bi im sada preporučio da pokrenu snažnu ekološku akciju i da sve ono što se prodaje pod njihovim imenom mora biti ekološki prihvatljivo, provereno, pouzdano.
Da li taj ugalj ima neku deklaraciju? Da li znamo koliko gline poseduje i da li je to dozvoljeno? I da li postoji nadležni organ ili inspekcija koja je dužna da to proveri?
Koliko znam nema deklaracije, makar kupci nemaju nikakav dokument o kvalitetu robe za koju izdvajaju ozbiljan novac.
Autor: LUKA PETRUŠIĆ
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 19.11.2020.
