Adriana Zaharijević, tekst za Peščanik.net, 27.11.2020.
Prošle nedelje, dok je još moglo da izgleda da za druge teme ima prostora u javnosti, u skupštini i na srodnim mestima raspravljalo se o tome da li je Srbija podeljeno društvo. Čuli smo, ponovo, ista mišljenja raznih ljudi koja se daju sažeti u rečenici: Srbija nije podeljeno društvo – postoji tiha većina koja pokušava da sopstvenim sredstvima, kako zna i ume, marljivo pregura dan i načini nešto od svog života, i moćna ali malobrojna elita koja pokušava da poseje seme mržnje, seme podela. Zanimljiv je tajming za takve procene, zanimljivo je i ko ih plasira, a važno je i zbog čega – baš sada.
„Tiha većina“ je izraz koji nije bez istorije. Popularizovao ga je Ričard Nikson kada je tokom televizijskog obraćanja američkoj naciji od svojih ćutljivih sugrađana tražio podršku za rat u Vijetnamu, nudeći im istinu koju ne mogu da čuju jer su tobože samo kontraške manjine glasne. Sva je prilika da smo i mi danas u ratu, pa je možda zato taj obrazac prikladan. Međutim, ovaj naš rat se pokazuje kao prilično nepredvidiv, nekad u punom jeku, nekad pomalo utrnuo. Nekad je front privreda, nekad „epidemiološka situacija“ za koju često ne znamo da li je locirana u zdravstvenom sistemu ili u pojedincima koji oboljevaju, zaražavaju ili sebi daju pravo privida da nije ratno stanje. Ovaj rat dolazi u talasima, a oni koji ga obznanjuju već dugo nisu usklađeni u objavama. Od nas traže da slušamo molbe vrhovnog komandanta, ali i da odredimo komandujućeg u sopstvenim mikrokriznim štabovima, što postade sinonim za porodicu.
Pa, otkud sad populizam u zlo vreme? Kojoj se tihoj većini obraćala vlast i u kojem povodu? S jedne strane, bio je zbilja oportun trenutak: tek što su se završili izbori u Americi koja je, čuli smo, za razliku od nas jedno zaista podeljeno društvo. S druge strane, naša je vlast bar od prošle godine iz nužde po potrebi izvlačila populistički argument (davno se odrekavši svoje neslavne prošlosti koja se zagledala u Maksa Vebera, uz prikladne citate u skladu s kojima je valjalo da živi svaki srpski privrednik, pa i one nedavnije kada se prebrojavalo čija je „elita“ veća, brža i bolja). Od otkrića „bezubih“, aktuelnoj vlasti bila je zgodna svaka prilika da se svrsta uz narod. Tako je bilo i na poslednjem velikom nedozvoljenom okupljanju na kojem se zateklo više od pet ljudi na otvorenom i zatvorenom. „Bezubi“ su preko noći preimenovani u vernike, a svi koji su imali da kažu nešto protiv jedne kašičice u mnogim ustima, postaše nevernici, a u stvari ona glasna i moćna manjina s početka teksta.
Ali, jedno je populizam kad je sve u redu, a drugo kad traje pandemija kojom režim na vlasti treba da upravlja. Kad nema pandemije neprijatelj se lakše locira i omeđi. Ovako su i „naši“ i „njihovi“ prilično pomični. Kad vlast kaže da je uz narod, možda to sad znači da pristaje uz ove razne što negiraju da ima korone i proglašavaju je najsmešnijim virusom, ili uz one što su poslednjeg vikenda kršili mere kriznog štaba, dakle, mere koje je sama vlast donela. Sam virus ne bira na koga će, lepi se i na manikirane i na žuljevite ruke, ulazi i u bezuba i u usta puna zuba. Elita se od naroda razlikuje samo po tome što će brže biti testirana, lakše primljena u zdravstvenu ustanovu, zbrinuta preko veze koju „narod“ obično nema, sem ako se ne zadesi da u bolnici radi šurak ili komšinica s drugog sprata. Ko toj eliti pripada ne treba posebno isticati.
Evo na šta stavljam ulog. Sveopšti je utisak da se mnogo zakasnilo i svi se pitamo zašto. Mnogima deluje da je ponovo na delu bila neozbiljnost s početka godine ili da se vlast nije snašla. Ja, međutim, verujem da je reč o taktičkom ponašanju. Dugo su nas uveravali da prvenstvo ima privreda, a odgovornost se za to vreme prebacivala na nas – sve nas. Taj je rat izgubljen i front se pomera na „epidemiološku situaciju“, baš onda kad javni servis pod zaglavljem Budimo odgovorni uživo prenosi kršenje postojećih mera. Ta je situacija došla kao poručena jer dok se mi, pred ekranom, zamajavamo procenama o tome šta je odgovorno ponašanje i među sobom grizemo kao zubat bezubog, vlast dobija priliku da izvede svoju poslednju šahovsku minijaturu. Više niko nije odgovoran, sad vlast stvari uzima u svoje ruke i zatvara sve, jer je tako hteo njen najbolji neprijatelj, ona glasna elita. Ona je vlasti i naterala da pribegnu krajnjim merama i prepuste privredni front na milost i nemilost neumoljivim zahtevima pandemijski desetkovanog tržišta. Vlast je htela da učini sve da privreda ne stane, ali što zbog glasnih tražioca mera, što zbog neposlušnih i neodgovornih građana, ona sad mora da poklekne i prebaci sve snage na „epidemiološku situaciju“. Ti neodgovorni građani nisu vernici, nego oni od ranije, dok su noćni klubovi radili puno radno vreme.
Deluje prekomplikovano? Zato što i jeste. Populistički se izmišljaju besmisleni, nepostojeći neprijatelji, dok brojevi neumoljivo rastu. Odgovoran više nije niko jer nam je rečeno da napravimo svoje krizne štabove. Zdravstvo je prepušteno sebi, školstvo je prepušteno sebi, a država je prećutala kako će pomoći privredi kad bude prisiljena da je utuli. Verovatno zato što za nju neće ni biti nikakve pomoći. Nek se tiha većina lagano pripremi za biro za nezaposlene.
