Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 10.11.2020.
Nervni napad, pa nervni slom. Njihov predsednik je u neprestanom obraćanju naciji, nedokučivom polju sadističkog obreda. To je po svemu dijabolični ritual nad ugašenim kolektivnim umom. Zamislite ovo: radujte se bednici pobedi Bajdena, radujete se jer će Srbiji biti loše. Hajde, ne pretite uzalud, ubijte me već jednom, mali miševi.
Mali miševi, to je zamašni pleonazam govornika izgubljenog u hroničnoj misaonoj havariji i logoreji prepunoj žaljenja nad sobom. To je i njegovo određenje sopstvenih dimenzija naspram miševa i poza neuporedive hrabrosti. Zašto bi neko tako kuražan i plačljiv uopšte iskazivao svoj užas pred sitnim glodarima? Jedan krupan, a poznat je kao pacov, štakor, na latinskom rattus, promakao mu je za malo u Galeriji Beograda na vodi. Lično je gledao otvaranje sa svojom repatom sabraćom, možda je čeznuo da dotakne svog predsednika. Taj rattus, za razliku od malih miševa (mus musculus), može da naraste do 15 santimetara, i dostigne pola kile težine.
Ali, on se pacova ne boji, oni su njegovi kućni ljubimci i poslovni prijatelji.
Boji se miševa, Piksija i Diksija, Brzog Gonzalesa i Sporog Rodrigeza, Džerija i njegove družine. Mikija Mausa u društvu Mini Maus. Sve su to junaci njegove generacije.
Ubacite mu živog miša za vrat i gotov je.
Opčinjen je idejom o samrtnom času i svom posmrtnom junaštvu, koje bi da ipak pogleda živ. Da li je takva opsena moguća, bar kao realizacija neuporedivog herojstva i mučeništva, gde je onostrano negacija svakog straha? Otud nipodaštavanje malih miševa i njihova dodatna minimalizacija, bespoštednost u preventivnom obračunu sa njima, iako nisu dostojni deratizacije. To je njegov verbalni mišomor, toksična jednačina za distribuciju panike na sve koji nisu on. Ne možete mi ništa, već sam precrkao od straha, popeo sam se na stolicu! Miš ljudi, miiiiiš!
Tek sada mu se vraćaju slike iz predsedničkog kabineta Bele kuće, sedenje u magarećoj stolici pred odlazećim Trampom. Zato što je bio pametan! Krivotvorenje inteligencije počelo je znatno ranije, Tramp nije ni slutio kakav ugursuz sedi pred njim, usukan, nesrećan, ponižen, sapet i smuvan. Taj nije razumeo ništa od onoga što je potpisao, vratio se ovde opravdavajući poniženje kao uspon i pobedu nad svima. Podržao je kampanju onoga koji će izgubiti. I uvek je tako, ne može ni greškom da nasluti bilo šta. Ali to nije greška, nego suština koja dolazi iz vrhovnog misaonog sloma, osenčenog opštim mrtvilom u Srbiji. Stvarnost ga ne zanima jer ga čini ranjivim, sve što u njegovom nastranom svetu postoji, proizvod je negacije svake istine.
Predsednik četvrtine Srbije verovatno ništa ne razume, ali se on svojih glupih promašaja trijumfalno drži. Čestitao je Bajdenu preko one stvari, putem društvenih mreža. Pre toga je rekao da bi Srbiji bilo bolje da je pobedio Tramp, ali šta se tu može. Uostalom, bolje poznaje Džoa nego Donalda. Lično je kupio Bajdenu par kljunastih opanaka u Skadarliji.
Pred Trampom se potpuno razgolitio, još bi bilo dobro da se sve završilo na paraleli Marije Zaharove sa izloženim zanosnim epicentrom Šeron Stoun u Niskim strastima. To je bio kompliment! Bilo je mnogo gore, estetski i erotski neuporedivo i gadno. Pristao je na sve, oslobodio svaku rezervu poniznosti, na Trampu je gradio svoju budućnost, uveren da je obojica imaju. U šta se tamo pretvorio oštećeni balkanski silnik pred estradnim moćnikom koji je za svoju agoniju doveo istinskog glasnika tame? U ništa. Postao je ono što je već bio i jeste.
Iste večeri, posle lekcije naciji o miševima i američkim predsednicima, dohvatio se epidemije, koja je ovde postala sasvim obična stvar, globalni fenomen u svom pohodu na Balkan. Održao je zaumni govor, bio je ljut, na granici da zarida i grdio svoj narod, neposlušnu rulju, koja se razboljeva bez mere, samo da bi mu naudila. Iako smo po smrtnosti najbolji u regionu.
Na splavovima koje nije moguće izbrojati, turbo folk trešti do zore. Tu privređuju oni kojima Gospodar ne sme i ne može ništa. Oni su njegovi, ali je i on njihov rob. Pacovski kanali iskopani su do dvora a odatle svuda po Srbiji. Navijačko bratstvo u sekti, opijatski kartel podela plena. Krv, znoj i suze, farisejska ekstaza za Gospodara, nemerljiva ljubav za ludnicu Srbiju.
Epidemije dolaze i prolaze, ko zna šta je uopšte ovo i dokle će da traje. Možda zauvek. Strah od dodira i zagrljaja i testiranje pre ljubavi. To je sve što smo imali od bliskosti, bez toga se umire. Život nam je ostao u prošlosti. Budućnost postoji samo za jednoga koji nije ni svoj.
I njemu da prete obični sitni glodari. Mus vulgaris.
Pa dobro, ustanite porobljeni miševi, krenite već jednom. Krajnje je vreme, šta još čekate?
