Uveren sam da me je kancelarija za odlikovanja zaboravila. Iz nekog razloga koji mi nije poznat, uskraćen sam za orden. Teško mi je da razumem takav nemar, a spreman sam da na najvišem mestu objasnim svoje zasluge za narod.
Ostaje mi nedokučivo ko o tome odlučuje i na osnovu čega? Sednu tako ljudi koji o meni, recimo ne znaju ništa, ili samo ono što su mogli da naslute ili načuju. Možda me mrze, ili su ogorčeni zbog nekih mojih preterivanja o stanju u inače uređenom društvu. Ili je moje zalaganje bilo na samoj granici zasluga, ali bih morao još malo da zapnem.
Željan sam da se bar za taj jedan dan, kad metal okačen na trobojnu traku iz kovnice sleće na rever mog jedinog sakoa izdvojim od obične, ni za šta zaslužne gomile. Da o meni pišu sve novine i njihove i naše, a da nadahnuti reporteri i ne naslućuju jesam li njihov ili naš, i čiji sam uopšte. Ili nisam ničiji.
Zaslužio sam orden, bar zbog toga što bi mi lepo stajao. Idem ulicom, recimo, obesio sam medalju na moj omiljeni stari džemper koji sam izvukao iz arhive. Rupe od moljaca se više ne krpe, ali volim, recimo taj džemper takav kakav je, sve sa moljcima. Lepe žene se došaptavaju: jao, sestro slatka, mila moja, vidi, vidi! Ma pogledaj, eno ga ode! Ma to je onaj sa ordenom! Vidi na šta ga je okačio!?
Sve ja to čujem, hodam kao Paton, blenem u horizonte iznad mirijevskih oblakodera sav ispunjen svojim istaknutim bićem.
Ali, to su samo moja sanjarenja, to mi niko ne može zabraniti. Sanjarenje je jedino sigurno putovanje u spas iz zatočeništva koje mi se vrlo često učini udobnim. Pa tako vidim sebe kao čoveka u potpuno ozbiljnim godinama kako je učinio nešto posebno, neki podvig do tog časa nepoznat. Da pronađem još neotkriveno, što bi usrećilo bar mene i bližnje za početak. A docnije i čitav moj rod.
Ali, svi su podvizi već davno učinjeni, sve što je valjalo pronaći pronađeno je, ostao sam uskraćen za najveće domete bez svoje krivice.
Nimalo ne zavidim Nestoroviću što ga on ima a ja ga nemam, on je bio dovoljno blizu da zasmeje koga treba, umeo je da ohrabri preplašeni narod. Bio je dobri duh bolesti i smrti. Kon se zalaže za sve ono što misli i delilac ordena, izbacio je iz sebe uzvišenu misao: svi koji se bore protiv pandemije, bore se za odbranu otadžbine. Moje pitanje za orden: pa zašto je onda ne branite?
Tiodorović kao preživela jedinka iz daleke prošlosti je bio najrevnosniji čuvar staraca u formalinu. Da im se, daleko bilo, nešto ne desi ako izađu odatle.
Darija je uvek donosila dovoljno optimizma posle svake cifre, kao ilustraciju koliko nas je bolesnih a koliko umrlih, i ko to od nas i ne sluti. Cifre su rasle, postali smo najbolji po smrtnosti u regionu i tek ćemo napredovati i prestići sve u regionu. Ali je i ona, kao i ja ostala bez te stvari.
Naravno da podržavam, izabrani su pravi ljudi, svaki od njih ima prsa za medalju. I neki novinari, koliko čujem, dobili su nešto za revnosnu službu, svako u svom rangu i po zaslugama.
Sve ja to razumem, moji su dometi, ako sam uopšte bilo šta dostigao, sasvim skromni, skoro pa nedostojni pažnje. Ali ipak…
Juče me je novinarka, nisam joj zapamtio ime, optužila kod vlasnika svih odlikovanja, da sam pozivao na pobunu, i da sam javno na N1 kod Nataše Miljković rekao da će ova vlast pasti na ulici.
On je, sa svoje strane odgovorio da institucije rade, da je država jaka, i da to neće biti dopušteno.
Vlast, dakle ne želi da padne na ulici, sama će da odluči kako će da izvede taj presudni strmoglav. Novinarka je mene optužila kako želim da rušim ustavni poredak.
I evo mog otkrića za orden: ustavni poredak ne postoji! Kako da ga rušim, kad ga je srušio onaj koji je na čelu poretka, a rušioca poretka koji rukovodi rušenjem svakako valja srušiti.
Pobuna je osnovno ljudsko pravo. Ovde je i dužnost, kako bi se zakoni odbranili od onih koji su uveli bezakonje.
Od onog sanjarenja sam naglo odustao, bila je to samo parafraza jutarnjeg ugursuzluka i deo očaja što sam tu gde jesam.
Sve, pa i pobunu valja odložiti bar za jedan dan.
Danas je petak, 13. novembar, i dok sam išao po novine jedna mačka mi je presekla put. Nije bila crna.
