Piše: Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Već mesecima Beograd je prvi u svetu po zagađenosti. Ta okolnost bi mogla da nas ispuni gordošću, biti najbolji ili najgori u bilo čemu jeste podvig. I prošlog leta nesnosan smrad se širio glavnom srpskom palankom, a ljudi koji su je zauzeli potrošili su svu svoju misaonu potenciju i osetljive nazalne senzore kako bi otkrili tajne izvore zaudaranja.
Bile su osumnjičene farme goveda, krave koje se retko kupaju, nemar stočara, prekrupa, mekinje i ustajali koncentrati. Svinjskih torova ima svuda, naši ljudi su ludi za prasetinom, a zna se kakve su svinje, mirišu samo u rerni. Možda je kriv Tenis, sa svojim švapskim krmačama? Ili je to bilo stajsko đubrivo u širokoj Vojvodini, ostavljeno da se isparava bez kontrole, ili ogromne deponije koje su zauzele čitave zapuštene periferije i nezaustavljivo idu ka centru. Iz njih izbijaju plameni jezici i otrovan dim.
Ili su to strašne, zapuštene mrtvaje i rukavci. Ada Huja je najsmrdljivije mesto između Bogoslovije i Višnjice, pogodno za idilične porodične izlete. Njene su ustajale vode pune životinjskih leševa.
Silan smrad, možda stiže čak iz Mađarske, ili ga donose tokovi velikih reka, ili je nastao tek tako, sam od sebe, dešava se da zasmrdi ono što stalno miriše. Ili je to neka opaka hemikalija koja se valja nebom iz Pančeva, amonijak, hlor ili benzol i ulazi nam u bronhije željne bilo kakvog vazduha pred konačno gušenje. Nikada se ne zna šta to oko nas može užasno da zaudara. Ko nam je kriv, kaže baba iz Mirijeva, što nam nos stoji navrh glave.
Onda je neko iz brižne vlasti rekao da sve dolazi od vrućine, ništa se mirisno od nje ne može sačuvati. Kad padne sneg smrad se ponaša kao mečka, ide u zimski san, ne oseća se pod snegom koji pokriva svako smeće i čini ga bezopasnim.
Nije bilo spasa jer je zima bila blaga, pa su mrtve magle držale smrad na dva metra iznad zemlje. To su bili okovi od fluida koji svakako ubija a mi nismo imali gde, i sami smo postali deo arome koja je od nas napravila krdo ravnodušnih tvorova.
Tako je svaki deo Beograda dobio svoju posebnu aromu, onaj nivo teškog zadaha koji ga izdvaja od drugih, ali sve zajedno čini simfoniju ili kakofoniju celine koja guši sve živo, uz strašno osećanje nemoći pred kataklizmom.
I tu bi mogao da bude kraj istraživanja. Ne smrdi ništa posebno, sve što osećamo svojim inertnim čulima za miris, jeste mešavina svega što je odvratno, to je samo gadna supstanca, nepoznatih svojstava, nedodirljiva ali stalna i neumoljiva.
Sve to što je nepoznato nije moglo da traje večno, jer ni večnost nije beskonačna.
Uz pomoć eksperata koje je doveo da omirišu i ostanu pri sebi, Vesić Goran je došao do otkrića koje je silno obradovalo javnost Čukarice. Već danima omamljeni žitelji Čukaričke Padine, stanovnici Požeške ulice, Žarkova, Belih Voda, Ceraka, Filmskog grada, pa i Vidikovca, čine sve da se nekako zaklone od strašnog smrada. On je svuda i u svemu, napada bez milosti, ulazi u kuće i automobile, jakne, dukseve, gaće, pod kožu u pluća i ne izlazi.
Najužasniji zadah prostire se od čukaričkog rukavca prema Adi, prolaznici osećaju da se smrad pretvorio u materiju, skoro da je opipljiv.
Istražujući pomno i sa mnogo ljubavi prema smradu, Vesić je na kraju obavljenog posla izašao pred javnost i rekao: Znam šta smrdi u rukavcu. To su fekalije.
Najraskošniji, prepunjeni beogradski klošmerl, nalazi se pored Savskog jezera, i pretvara se u originalnu turističku atrakciju. Nedostaje novogodišnja rasveta. Ali stiže. Otkriće da fekalije smrde do neba jeste zamašan podvig gradske vlasti. To je model osobenog testiranja otupelih čula, dokaz da i elita zna da oseti miris neizbežnog ljudskog proizvoda.
Otkrivanje porekla jezivog zadaha, samo je prvi korak u poimanju simbolike opšte infekcije, koja nije u vezi sa koronom. To je i dobar mobilni test, rezultati se dobijaju odmah. Ako u rukavcu osetiš ono što i Vesić, čulo mirisa radi i zdrav si.
No, hoće li država konačno da uloži novce u kanalizacione kolektore? I počne da bistri supstancu koju je izoštrenim čulom njušenja otkrio revnosni zamenik gradonačelnika?
Naravno da neće. To je autentični miris metropole u koji ne treba dirati, i koji se širi bez granica. Neka omirišu i oni koji nas mrze, to je aroma nezaboravnog provoda. Neka nam svi zavide, jer imaju na čemu. Porast teškog zadaha najveći je u Evropi, i tek će rasti. Ne smrdi Srbija samo na znoj.
Ako doživimo leto, svakako valja najboljim čulima osetiti neponovljivi miris i ukus kupanja na Adi.
